Догодило се то у доба кад су Србијом владали комунисти, а епархија била без владике.
Село … у Војводини настањено је поштеним, вредним и тврдоглавим људима, који су јако „држали до реда“, онаквог како су научили да држе од својих старих. Својим „редом“, јако су се поносили пред сељацима суседног села, који су се са своје стране поносили тиме што су „напредни“ и „модерни“, и били веома расположени према новој моди – комунизму. Било је то доба технолошког напретка у целом свету. Трактори, комбајни, разне пољопривредне машине… мукотрпни рад наших сељака нагло је олакшан, а комунисти су све тековине напретка човечанства приписивали себи. Пошто сељаци нису баш правилно могли разумети страну реч „модерно“, себи су објаснили како реч „модерно“ значи ново. У селу су долазили трговци старинама и збуњеним сељацима продавали јефтино урамљене фотографије светаца или их уз доплату мењали за старе славске иконе. Многе домове су сами њихови домаћини и домаћице лишили древних уметничких дела с благословом цркве, ради којих су се њихови преци лишавали плодова свог мукотрпног рада, да би свом потомству оставили икону Светитеља, који их молитвено заступа пред Богом. Трампу славске иконе за пролазну моду, правдали су на разне начине.
– Дошо човек, каже, скуљпа старе ствари за музеј. Пита, имате л’ ви штогод так`о? Па имам старо чикмеже. Одлично, ја ћу вам платити. И извадио одма новце. Ја га примила у кућу и он кад је видио икону, каже, јел бисте продали. Ју, наопако, ди ћу да ми кућа буде без Свеца. А који је то ваш Светац, пита, и каже – донећу вам ја модерну икону. И стварно, дош`о и дон`о ми и одн`о ту стару, а још ми разлику платио, дао две банке, таман да ћерки дам за ферије. И гле какву ми је лепу нову икону дао за ту чађаву, стару, никакву.
Тако су полако те лепе нове, модерне (папирнате) иконе смењивале „оне старе, никак`е“ (уметничка дела старих мајстора), које су завршиле Бог зна где. У селу се чак појавио „мајстор“ који је у чираке „наглављив`о“ сијалична грла и жицу за струју, „па кад дође попа, он само ту сијалицу укључи, то је уместо свеће, лепо, ново, модерно, а и не трошу се новци, па ено и у цркви испред олтара уместо свећа сијалице сад гору, а исто и на лустер црквени и у кандила“.
Кад је село остало без свештеника, њихову парохију је опслуживао свештеник из тог „напредног“ села, који је такође био члан комунистичке партије. Сељаци су били добри хришћани, православци, али услед своје тврдоглавости и наивни, наиме, иако свесни колико је чудно, да свештеник буде истовремено и комуниста, веома су га ценили ради његовог поштења. Нису се досетили да су комунистичке власти ради подизања угледа својим кадровима у цркви такве свештенике обилно финансирали, како би им накнадили то што одбијају да наплаћују богослужбене услуге. А поменути свештеник је уз то примао масну накнаду као функционер и од „удружења свештеника“ које црква није одобрила, али га је одобрила и издашно финансирала комунистичка власт.
И лукави „попа“ је ослушкивао глас наивног народа, па је понекад објашњавао да су се „и незнабошци спасли ако су били поштени, праведни и честити“ и како то пише у Светом Писму. Тако је у селу заборављена заповест Апостола: „ко од олтара живи, од олтара нека се и храни“,а суревњивост између два села је допринела да „попа“ буде омиљенији у парохији којом администрира и где су, како је сам говорио, „парохијани побожнији и већма привржени вери и цркви“.
Тада им је на ум пало да се надмећу са суседним селом и покажу како је њихова црква „модерна“, па су прикупили новац за куповину мотора, који је требало да покреће звона на црквеном торњу. Е, сад се „попа“ нашао на муци, пошто је знао да му у његовој рођеној парохији никад неће опростити ако овима омогући да буду „модернији“. Частољубље у међусеоској суревњивости се лако претвара у вређање, а увреде у дубоку мржњу. „Попа“ је стално одлагао и одлагао постављање мотора, а сељаци гунђали да мотор у црквеном торњу пропада од зиме, кише, снега и говорили: „Па ми га нисмо купили голубовима, него да звони `ерувику` и гласи наше мртве“.
Страшна заклетва
Једног божијег дана, рукоположен је владика. Убрзо је прегледао епархијску документацију и кад је видео бројне молбе сељака, рукоположио је у селу … младог свештеника. Село одмах притисло новог свештеника: „оче, знате онај мотор за звона…“, а свештеник позове одборнике да чује о чему се ради.
„Оче, ми нисмо за то да се звони мотором. Нама је лепше да се звони овако, ко што се звонило од кад је света и века“.
„Па добро, ако је то став одбора, онда ни мени не треба мотор за звона“, одговори им свештеник. „Хајде да онда продамо тај мотор, па да за тај новац купимо ново мало звоно, пошто вам је оно старо пукло и не звони лепо“, предложи им свештеник.
Међутим, у звонику нема мотора. „Неко је укр`о мотор из звоника, из Цркве“, констатовали су тутори. „Ко би то могао бити?“
Онда је, што се каже, одборницима и црквењаку „цело село село на главу“: „Ђубре маторо“, говорили су црквењаку, „нама те је било жао што идеш пешке на вр` торња да звониш, па ради тебе смо скупили новац за тај мотор, да теби буде лакше, а ти си га укр`о с оном двојицом, од цркве сте украли и мет`ли себи у џеп!“ . Врло брзо се јавила сумња: „Председник одбора је изнео мотор из звоника ноћу, откључао му је и помогао црквењак, а секретар је колима мотор одвезао и препродао.“
Сумња се лако претварала у мржњу. Са овом тројицом више скоро нико у селу није хтео ни да говори. Прошли су месеци. Једном, након службе за храмовну славу, кад је Црква била пуна, изађе свештеник пред олтар и каже:
– У нашој је парохији велика сумња у људе најближе цркви. Није хришћански да се људи сумњиче, а опет, ако су и урадили какво зло, хришћанска је дужност опростити брату који кривицу призна и покаје се. А ако неко неће да им опрости, нека такав зна да је Господ опростивши блудници њене грехе, рекао људима: Који је без греха међу вама, нека први баци камен на њу!“ Дакле, позивам сву тројицу да признају јесу ли или нису истините оптужбе о којима се у парохији прича.
Сва тројица изађу пред свештеника и изјасне се да они нису криви, да нису украли и препродали мотор, већ да не знају о чему се ради, јер „има свакаквих лопова на свету, и таквих који имају све кључеве и могу да без провале уђу и украду и изађу закључавши, као да нису лопови ту били“.
„Да се закуну!“ виче народ. И шта ће, свештеник их на јеванђељу сву тројицу закуне.
Секретар одбора је говорио заклетву: „Нисам украо црквени мотор. Нисам га изнео из цркве и нисам га продао. Не знам ко су лопови , нити сам им помогао.“ Говори он тако, а за сваком реченицом сва тројица изговарају „кунем се!“
Потом се село смирило, а кривица је приписана незнаном лопову, кога ће Бог казнити.
Страшна казна
Није прошло пола године, стари црквењак је погинуо у звонику. Трули дрвени степеник је пукао и он се стрмекнуо низ степенице и сломио врат, умревши на месту.
Нешто касније, по свршетку божије службе, излазећи из цркве, умро је председник црквеног одбора, од срчане капи.
Неко време затим, такође након божије службе, по изласку из цркве, разговарајући с људима у порти, занемео је секретар одбора. Кад су га сељаци одвели код лекара, он га је прегледао и рекао им: „Доживео је мождани удар и изгубио је моћ говора, јер је тромб у могзу оштетио центар за говор“.
Онда су се парохијанима отвориле очи да виде оно што су реније гледали, а нису и разумели. Одмах су се сетили да је заклетва двојице одборника и црквењака била крива. Сетили су се зле судбине председника одбора и црквењака и несреће секретарове и веома су се уплашили Бога, који кажњава грешнике, који грешнима прашта ако се искрено покају. А ко није без греха? И врло су се уплашили Божије правде, која је спора али достижна, јер, као што народна пословица каже: „У Бога су вунене ноге, али гвоздене руке“. Јер они сви знају за Божју заповест „не куни се криво“, а свих Десет Божјих заповести се сваке године објаве у Црквеном календару.
„Страх Божји је почетак мудрости“, вели Проповедник у Светом Писму.
Несрећник је живео још две године у здрављу, али онемео. Редовно је одлазио у цркву, моливши се Богу у сузама. „То за шта се моли, то је сад између њега и Бога“, тихо су коментарисали сељаци, сажаљевајући немог грешника, који је, сматрали су, од Бога изабран да сведочи неумољивост праведне Божије казне за кривоклетство.
Јер се наши сељаци не разумеју у богословље. Они знају да читају Вјерују, Оченаш и Богородице Дјево и одговарају на служби. По неко зна свој славски тропар. Знају да је Бог на небу, да је Бог Отац, Син и Свети Дух, да је Отац послао Сина да страда за наше грехе и да кажњава грешне и награђује праведне и да нико није праведан као Бог. Знају да је свако дужан да буде добар и поштен и да је Бога опасно срдити. И знају они да су Апостоли Господњи били сељаци и рибари, а не учени богослови.
А Богу није важно да ли ће његов дом бити нов и модеран. Он то ни не гледа. Наш Бог је Бог истине и правде, па гледа ко говори истину и ко чини правду.
Људе можеш да слажеш, али Бога не можеш.
