Идвајамо Православље

ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА УЧИНИЛА ЧУДО У МАНАСТИРУ ЛЕПАВИНА: Нисам те оставила дете моје! (ВИДЕО)

„У манастир Лепавину смо почели да долазимо пре пет-шест година (1994./95., нап. прир.).

Старија кћер нам је због гушења и јаког кашља стално била по болницама. Обишли смо с њом све загребачке болнице, Ребро, Војну болницу, дечју на Сребрењаку, и у свакој се поновило исто: дошла би и остала месец дана и опет изашла са температуром и кашљем. После су почеле и ноге да је боле и отичу, није могла из кревета устати, због тога је било много проблема са школом…

И како смо почели да је доводимо на молитве у манастир, тако јој лекови више нису били потребни. А користила је најјаче лекове; кад сам попила један, цео дан из кухиње нисам могла да изађем, само сам спавала и лежала.

Пре пола године њу је наш доктор питао како се она то успела одвићи од лекова. Јер, он је знао за све те силне папире и рецепте које је добијала по болницама.

У почетку ми нисмо редовно ишли у цркву. Радили смо, и муж и ја, градили кућу… Повремено бисмо отишли на мису. Али касније, кад смо се на себи уверили да неко може другима нанети зло, онда је постало критично и ишли смо чешће. Док је трајало лечење, једна старица из суседства нам је долазила у кућу и говорила да ће нам бити још горе. Рекла сам јој: „Нека буде како Бог да, ми ћемо у цркву ићи“. Касније су се у њезину кућу доселили неки њезини сродници, човек и жена са децом, али је све остало исто, чак је и горе.

Шта они све нису радили! Обилазе око наше куће, нарочито када смо у пољу или кад стигне плата. Пошаљу своју децу да нам убаце кокош или патку у двориште, и ја онда веч знам да че то за дан-два код нас угинути. У бунару смо много пута нашли убачену мртву птицу или неку другу животињу.

Држали смо козе, све су нам угинуле. Често налазимо обичне пластичне врећице, али обавезно са одрезаним једним ћошком, или неке траве стављене са обе стране цесте поред насе куће, или некакве штапове по дворишту и путу…

Не знам шта све то значи, али је чињеница да тада осећамо неки умор. Нарочито се то ради уочи црквених празника, Васкрса, Духова, Свих Светих… Ваљда зато да се не бисмо припремили за цркву, да не бисмо били концентрисани на молитву. Иначе се доста молимо, некад и по два сата дневно. А када смо најмлађу кћер хтели крстити, то је била страхота, и смрћу нам се претило, нисмо се више на телефон смели јављати.

Ипак, најгоре је кад схватите да се за такве ствари користе и деца. То су и неки свештеници открили, да има родитеља који се користе својом децом у те сврхе. Једном, док је наша најмлађа кћер још била у колицима, онда су њихова деца некакву воду пролевала, а дечак је стално викао: „Она ће умрети!“ Они иза ћошка гледају своју децу шта раде, и ја видим све то, али шта могу?!

Сад, јесу ли они јачи кад са децом раде или се то деци не сме враћати па су слободнији, не знам. Углавном, пред њима сам почела да се повлачим у кућу. Једноставно ме страх. Већ смо мислили да се преселимо, али мислим да је данас то свугде исто.

Кад дођемо у манастир па се вратимо, једно време је добро. Најпре све попрскамо освећеном водом из манастира: около куће, собе, по путу… И мир је док имамо освећене воде са манастирског извора, чим останемо без ње, готово је.

Са сигурношћу могу рећи да не бисмо добро прошли да нисмо почели долазити на молитве пред чудотворну икону. Ето, син нам се, исто као и старија кћер, тешко разболео кад је кренуо у школу. Док смо ми били у кући, он је у дворишту нашао неку цркнуту животињу и рукама је дирао. Добио је заразну болест и завршио је у болници.

Онда смо ми њему, доктори то нису ни знали, доносили да пије освећену воду из манастира. Сваки дан смо му је доносили, а он је то једва чекао и пио, само да што пре изађе из болнице. Купала сам га у кади са том водом, помазивала га и уљем које је о. Гаврило посветио. И како сам га мазала, тако су њему све бубуљице избијале. Од тог уља све је то избило ван из њега.

После тога је било добро. Затим је и са ногама имао проблема, исто као и кћер. Почеле су га болети, и само је наједанпут клонуо. Пре тога је трчао, био живахан, а отад једва да је могао да хода, једва је до школе исао. У првом разреду је више био у кревету него у школској клупи. Опет смо чешће долазили у манастир, и стање се поправило, види се на њему да је сада много боље. И најмлађа кћер осећа благодатну снагу уља које је освећено у манастиру. Кад је мажем тим уљем, опусти се и лежи мирно, а неко друго, иако је такође благословљено, неће да прими на себе.

Милост је Божја велика, у то смо се уверили стотину пута. Шта нам се, например, десило пре више година, јос док нисмо често ишли у цркву. Враћали смо се кући око десет сати навече, у „стојадину“ је била тада цела породица.

На тој цести су два велика завоја, и баш кад смо ми у један од њих ушли, широки шлепер са приколицом је претицао трактор. Муж је почео да кочи, али је у том моменту кочница отказала. Немогуће је да се на тој ширини цесте мимоиђу шлепер, трактор и ауто, али ми смо прошли. Никад нам то неће бити јасно, да ли смо можда поред јарка прошли или изнад њега, чак не знамо више ни који је то завој био, али ми смо се мимоишли са њима и – остали живи.

Молитва нам много помаже, и наса породична у кући и од о. Гаврила у манастиру.

Код куће имамо и икону Мајке Божје Лепавинске. Једноставно, кад је гледамо видимо понекад да је тужна. Је ли то зато сто смо несто погрешили или због нечег другог, не знам. Али, видимо и осмех Њезин, и лепоту Њену, све то можемо видети… Своју сам кћеркицу научила, свако јутро јој донесем икону да је пољуби. И откад то радим, ја видим да је она мени све лепша и лепша“.

 

Извор: Манастир Лепавина

Loading...