Свет Србија

ШОКАНТНО ПРОРОЧАНСТВО: Ево шта су Американци знали још пре 23 године да ће се десити СА СРПСКИМ НАРОДОМ!

Његове речи објављене су у „Њујоркеру“ 6. новембра 1995

„Може се претпоставити да ће, пре или касније, босански Срби изабрати опцију да се повежу са Србијом“.

Те речи изговорио је нико други него Ричард Холбрук своме пријатељу новинару Мајклу Келију уочи самита у Дејтону, а овај објавио у „Њујоркеру“ 6. новембра 1995.

Како објашњава Нора Белов („Југославија – рат који се могао избећи“, Лондон 1997), „Холбрук је сарађивао са Кисинџером у завршници Вијетнамског рата и сећао се да је овај предвидио да ће на крају север прогутати југ.

Оно што је Кисинџеру требало тада, а Холбруку сада, био је „пристојан интервал“ да ублажи америчко јавно мњење. „Пристојан интервал“ би требало да је у току…“

Да ли се бескрупулозно прагматичном политичком менаџеру Холбруку може веровати? Није ли он у Дејтону обмануо Алију да ће се „САД побринути да РС постане пука формалност“, да би га приволио да потпише споразум?

Није ли такође обмануо Караџића на Палама писаном гаранцијом да га Хашко тужилаштво неће прогонити ако се повуче са чела Републике Српске?

Обојицу је преварио, али прогнозу да ће се „пре или касније босански Срби повезати са матицом“ дао је пријатељу, америчком новинару Мајклу Келију кога није имао мотив да лаже.

Шта би данас требало да значи „пристојан интервал“?

Време које је потребно да америчка јавност постепено прихвати реалност да је јединствена грађанска мултикултурална БиХ неуспео пројекат и да се окрене другачијим решењима? Напросто, „босански“ Срби и Хрвати не желе да буду у БиХ него у државама суседних матица, као што су били током 70 година трајања две Југославије.

То се видело уочи рата, оружано заоштрило током рата, и потврдило се током више од две деценије мира, упркос свим притисцима и интервенцијама „међународне заједнице“.

У међувремену, прича да ће све бити решено тиме што ће грађанским ратом ојађена и на крв посвађана БиХ добити олакшице за убрзани пријем у ЕУ без граница, нестала је у далекој и неизвесној будућности. А потрошена је и верзија о „великој Србији“ као реметилачком фактору коју данас емитује још једино муслиманско Сарајево, али без одјека у ЕУ и САД.

Србија је, међутим, још током рата признала државну границу на Дрини. Српска је у Дејтону прихватила да као међународно призната остане у оквиру БиХ. Обе српске земље задовољиле су се специјалним и реципрочним везама.

Бањалука једино упорно инсистира на враћању ентитеских надлежности у складу са изворним Дејтоном, а Србија је формално гарант тог споразума.

Истина, идеја о осамостаљењу и уједињењу је све време присутна‚ али не као званични политички програм који следе конкретне акције власти у РС.

Манифестује се у више облика: прво, као природна тежња сваког народа да живи у држави са већином својих сународника; друго, као реакција на унутрашње и спољне притиске да се централизацијом и унитаризацијом Србима редукује равноправност у БиХ; треће, као логична компензација за западно признање Косова по начелу чије овце тога и ливада; четврто, као настојање Српске да државну одвојеност од матице релативизује културним, економским, верским, политичкими другим спонама; пето, као евокација националног јединства у историјском страдању и отпору окупаторима о чему сведоче значајни датуми из заједничке прошлости.

Шта у свему томе има спорно?

Да ли треба мењати колективну свест и емоције три народа у БиХ или „међународни“ приступ у решавању босанског чвора? Већ чињеница да БиХ и после четврт века мира није развила у самоодрживу демократску државу, него се и даље налази под иностраним протекторатом – намеће одговор. Колико би, дакле, требало да траје онај Холбруков „пристојан интервал“?

Мортон Абрамовић је истим поводом још пре петнаестак година рекао: „Сада је на дневном реду КиМ, а не РС!“ Моћ се манифестује и одређивањем дневног реда, па ће и „пристојан интервал“ потрајати до глобалне промене односа снага.

 

Извор: Espreso.rs/Fakti.org/Nenad Kecmanović

Loading...