Србија

ВЛАСТ ЈЕ ОД ИНВЕСТИТОРА СТВОРИЛА БОЖАНСТВА, а од радника – потрошну робу!

На низ погибија радника власти одговарају да се то „дешава свуда у свету“. Но у развијенијем свету неко за то и одговара, што је у Србији изузетак. Саговорници ДW ту виде кривицу државе која обоготворује инвеститоре.

Ово лето ће у Србији остати упамћено по бројним погибијама радника на градилиштима. Услед удисања отровних испарења у Народној библиотеци Србије током августа погинула су два радника, а неколико дана касније и радник на градилишту у Кнеза Милоша у Београду.

Црна серија настављена је и током септембра када су погинула два радника на градилишту Београда на води, а затим и један радник на градилишту у Лучанима.

Том списку може се придодати и најновија вест да је у фабрици „Наменска“ у Лучанима тешко повређен још један радник. Судски поступак који се води против директора „Наменске“ Радоша Миловановића због прошлогодишње експлозије у тој фабрици, када су погинула два радника, још увек је у предистражној фази.

Према разним наводима медија, од почетка године у Србији је погинуло између 26 и 29 радника, од којих је већина радила на црно. Тај податак је скренуо пажњу на читав низ пропуста у безбедности радника. Власти сукао неку врсту одбрамбеног зида установиле крилатицу да се „несреће свуда дешавају“.

У тим покушајима оправдања било је и трагикомичних момената, јер је председник Србије Александар Вучић као пример да несрећа има свуда навео податак да у Америци сваких десет секунди погине један перач прозора, иначе објављен на сатиричном сајту „Тхе Онион“.

Мучан утисак је оставило и убиство грађевинског инвеститора у Београду који иза себе има читав низ кривичних пријава. Њега је усмртила жена (69) због спора око парцеле коју није желела да му прода. Осумњичена је у делу јавности ненакоњене властима проглашена за „јунакињу“, а председник Вучић је жену назвао „бабом“ и поручио опозицији „да се на трагедији људи не праве политички поени“.

Неприхватљива објашњења власти
Последњи догађаји донекле су скренули пажњу са основног питања које се појавило након бројних погибија радника: зашто нико не одговара? Пракса је, наиме, показала да кривци углавном остају некажњени, а трагедије непријављених, слабо плаћених и незаштићених радника се виде само као неизбежан ризик.

Председник Уједињених гранских синдиката „Независност“ Зоран Стојиљковић истиче да има пуно разлога за трагедије које се дешавају: „Пре свега, не посвећује се довољно пажње заштити на раду и радним условима, који врло често нису безбедни. Знам да ће то звучати шокантно, али ту делимично има кривице и самих радника. Грађевинарство је познато као делатност где има највише сезонског рада на црно, и често је радницима исплата на руке важнија од радне и социјалне сигурности. Када свему томе додамо и неодговорне послодавце, имамо ситуацију какву имамо“, каже Стојиљковић за ДW.

Објашњење које су понудиле власти да се такве несреће свуда дешавају за нашег саговорника није прихватљиво. Он примећује да су садашње власти у трци за политичким рејтингом направиле ситуацију у којој се маргинализују све примедбе и недостаци.

„Та врста популистичке власти заправо жели да уклони све потенцијалне гласове који би требало да реагују и штите права радника – попут синдиката, професионалних удружења или шире јавности – и онда нуде банализовану интерпретацију догађаја. То заиста подсећа на већ забележене случајеве кршења радних права у иностраним компанијама, када је речено немојте да ми галамом растерујете инвеститоре“, наглашава Стојиљковић.

Закони се не поштују
Директор Комитета правника за људска права (YУЦОМ) Милан Антонијевић за ДW објашњава да су „сви закони који се односе на заштиту на раду и радно право у неку руку усклађени са европским стандардима, али је одговорност државе што се у довољној мери не контролише спровођење тих закона“.

Антонијевић истиче да се као део одговора могу прихватити наводи власти да се несреће свуда дешавају, јер грађевинарство јесте ризичан посао, али држава поред тога мора упутити јасну поруку да ће се закони спроводити.

„То би значило да права радника и њихова безбедност буду на првом месту, али и да се пооштри контрола поштовања прописа од стране инспекција и свих других задужених за спровођење закона. Подсетићу вас да велики број наших грађевинских радника одлази на рад у иностранство и да су дужни да поштују све прописе чим пређу границу, тако да не видим зашто то не би чинили и у Србији“, напомиње Антонијевић.

Недодирљиви инвеститори
Нека врста неспоразума са опозицијом настала је након критика које су се чуле на рачун власти, а односе се на готово божански статус инвеститора у Србији. Критичари власти сматрају да је инвеститорима практично све дозвољено, да не поштују прописе и законе, и да су власти у привлачењу инвеститора спремне да занемаре све примедбе на њихов рад. Можемо ли да кажемо како имамо неку врсту недодирљивости инвеститора?

Зоран Стојиљковић каже да можемо. „Ако хоћете да видите у чијем интересу раде владе полупериферијских земаља, онда је довољно да се осврнете на став власти када се десе неки овакви инциденти, или када имате неке штрајкове попут оних у компанији Фијат Крајслер. Све то нам говори да је ту на делу премало зазора од воље бирача, а превише зависности од инвеститора.“

Када нема инспекција – без обзира да ли је то дил са властима или јавашлук – онда инвеститори раде потпуно другачије. „У тим случајевима заиста имамо део оних који граде за које не важе правила. Тако да држава све мора урадити да покаже да ће за све, без обзира ко је инвеститор, важити једнака правила. То више није политичко питање, то су заиста питања права радника и њихове безбедности, али и онога што је највредније а то је право на живот“, каже Милан Антонијевић.

Власт не зна за одговорност
Какве год изговоре власти покушале да пронађу и колико год читава димна завеса око опозиције – која наводно несреће радника користи за политичке поене – скреће пажњу са проблема, јавност и даље покушава да сазна хоће ли неко одговарати за погибије радника. Ако се ради о приватном сектору, онда би морао да одговара неко надлежан за структуру надзора на градилиштима или другим радним местима, истиче Зоран Стојиљковић.

„Могу да разумем да се понекад десе инциденти, али како је ово читава серија трагедија онда би неко требало да буде одговоран, пре свега у Министарству рада, или другом надлежном ресору. Након извесног времена мора да се покаже да је порука примљена и да одговорност функционише. Али, на жалост, живимо у времену и простору где се власт схвата као узурпација а не као елемент грађанске одговорности“, примећује Стојиљковић.

Јасна линија одговорности постоји, истиче Милан Антонијевић. „Креће од оних који су одговорни за само градилиште, преко инспекцијских надзора који су били дужни да изађу на градилиште. Уколико нема евиденције о томе да је учињено све да до трагедије не дође онда ту мора доћи до неке високе политичке одговорности. Смртни исходи увек морају да буду аларм, и не могу се ни на који начин правдати“, закључује директор Јукома.

 

Извор: gerila.rs

Loading...