Свет Србија

Није све као што изгледа! ЕВО ЗБОГ ЧЕГА СРБИЈА треба се чува ТРАМПА

Фото: Јутјуб

Победа Трампа је за српску политику представљала долазак „михољског лета“. Да је исход био другачији, сада би се „смрзавали“ пред новим притисцима Хилари Клинтон. Али, очекивања како може доћи до радикалне промене у ставу САД према „балканском питању“ су — нереална.

Срби су добар народ! (Доналд Трамп Ани Брнабић, 26. 09. 2018.)

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Косово је изванредно место са дивним народом“. (Доналд Трамп Хашиму Тачију, 27. 09. 2018.)

 

И тужно и смешно деловао је тренутак усхићења дела наше политичке чаршије која је узвикнула како „Трамп мења политику према Балкану“. И то у истом дану када је Стејт департмент званично подржао иницијативу патријарха Вартоломеја о једностраном признавању „Украјинске православне цркве — Кијевске патријаршије“.

Тужно, зато што се таквим приступом онемогућава било каква озбиљна расправа. Околности у текућим међународним односима су толико комплексне, да нам овакве банализације само одмажу. Оне чине да се од дрвећа не види шума. Последице могу бити трагичне у сваком погледу.

Смешно, зато што прича о стратегијском заокрету званичног Вашингтона није утемељена нити у једној институционалној одлуци, већ је резултат слободне интерпретације домаћих аналитичара.

Брзоплети закључак је донет на основу кратке реченице како су „Срби добар народ“. Ваљда је зато, дан касније, пошто је током сусрета са Хашимом Тачијем амерички председник поручио како је „Косово изванредно место са дивним народом“ све утихнуло.

Наравно, победа Трампа је за српску политику представљала долазак михољског лета. Да је исход био другачији, сада бисмо се „смрзавали“ пред новим притисцима Хилари Клинтон.

Балкан је далеко од Трамповог фокуса, то је ствар која његово окружење мало интересује, па се и неки маневарски простор за нас отворио. Ако ништа друго, добили смо на времену. То је само један разлог, али из нашег угла краткорочно и најбитнији, због ког је Трамп одличан за Србију.

Међутим, истовремено треба подвући и да су у овом тренутку очекивања како може доћи до некакве радикалне промене у ставу САД према „балканском питању“ нереалне.

Прво, зато што балкански политичари често гледају на туђе системе из своје перспективе. Зато помисле да један човек решава све. Чак и када постоје појединци у Трамповом окружењу који имају другачија размишљања о Косову, Зеленој трансверзали или регионалној безбедности, то не мора значити ништа без подршке у Конгресу, Сенату, Стејт департменту и војно-обавештајном апарату.

Амерички председник има релативно широка уставна овлашћења, али и бројна ограничења. Засад, нема назнака да ће брзо доћи до крупног преиспитивања америчке спољне политике на Балкану унутар поменутих институција.

Друго, досад се показало (делимично и због опструкције институционалног апарата) да су одлучне спољнополитичке иницијативе председника САД остајале громогласно најављиване, али и слабо реализоване. Говорио је о брзој денуклеаризацији Корејског полуострва, а до данас није јасно какви су то епохални домети уследили после сусрета са Ким Џонг Уном; најављивао је ресетовање односа са Русијом, али су САД и након његовог састанка са Владимиром Путином у Хелсинкију наставиле да уводе нове санкције Москви и „доливају уље на ватру“ у Украјини; инсистирао је на обрачуну са „радикалним исламом“, али је одлукама око Сирије само помагао да се те групе одрже.

Трамп или не може да операционализује најављено или га једноставно није ни брига. Ако је то био случај и са претходним кризама у које се уплитао, шта нам гарантује да би на Балкану било другачије када би се за нас заинтересовао?

Треће, када је реч о званичним одлукама Вашингтона, преко учешћа у писању стратегијских циљева НАТО или на пример реактуализације геополитичког концепта Међуморја, може се приметити да се мењају средства, али не и политика САД у источној Европи.

Антируски дискурс је чврст, жеља за осујећивањем континенталне ЕУ да постане независан пол у светској политици израженија него икада раније, а агресивност према Ирану поприма забрињавајући карактер.

Шефица Националног иранско-америчког савета Трита Парси је после именовања Џона Болтона одушевљено написала: „Ствари су јасне. Именовање Болтона суштински представља објаву рата Ирану“. С разлогом, пошто је крајем прошле године, свега неколико месеци пре избора на функцију саветника за националну безбедност, на скупу „Иранских прогнаника“ у Паризу Болтон најавио: „Револуција ајатолаха Хомеинија неће доживети четрдесети рођендан“.

За неупућене: револуција се одиграла 1979. године. У том контексту је ширење НАТО-а на све преостале балканске земље од значаја за САД и свака калкулација о било каквим „уступцима“ на Косову истовремено значи и да би не само Србија, већ и БиХ морале у НАТО.

Између редова, то се може прочитати и у изјави сенатора Рона Џонсона. „Територијални суверенитет“ такозване Републике Косово је за Вашингтон сада мање важан од брзог ширења НАТО-а, пошто се спремају нови притисци на Иран, а о миру у Украјини и Сирији неће бити ни говора још задуго. Барем што се њих тиче.

Четврто, САД се ипак у овом тренутку показују као типичан „актер са ограниченим дометом“ на Балкану. Утицај је и даље поприличан, ту нема збора, али су зенит у процесу „уређивања балканских односа“ Американци још пре неколико година прешли. Не само због „повратка Русије и Турске“ и невероватног „уласка Кине“ на овај простор.

Наиме, током претходне две деценије, утицај Немачке је експоненцијално растао (захваљујући расту економске моћи и институционализацијом ЕУ интеграција), традиционално заинтересована Француска је одржала „одређени контигент акција“, а често се пренебрегава и факат да је већ дуже од једног века на нашем подручју најприсутнија и најагилнија британска дипломатија, па се зато у пракси најчешће дешава да „креативна политичка решења“ за поједина отворена питања долазе управо из Лондона. Кладити се да САД могу саме, без подршке (дојучерашњих) европских савезника, мењати регионалну безбедносну динамику и наметати нова политичка решења је сигуран пут да се изгуби новац. Просто, ово више нису деведесете године, када је однос снага, па самим тим и утицаја у региону, био значајно другачији.

Зато, са Трамповом администрацијом треба ширити везе, држати сталну комуникацију и придруживати се његовим иницијативама када су и у нашем интересу, али очекивати да ће „мењати балканску агенду“ и једнострано доносити решења која ће остали беспоговорно прихватати је наивно. Или тужно и смешно. Зависи из ког се угла гледа.

 

Извор: rs.sputniknews.com

СРБИЈА

РУСИЈА

ПРАВОСЛАВЉЕ