Србија

Драшковић: Одрастали смо на лажном хероизму партизана, а о највећим српским победама ћутимо

Интервју Вука Драшковића, председника СПО и књижевника, за портал Телеграф.рс на Сајму медија

Да ли је оповргао „оптужницу“ против краља Александра Карађорђевића, али и колико смо се ми огрешили о њега? Шта би се догодило да није створена Југославија, али и која би била цена тога, само су нека од питања, која смо поставили Вуку Драшковићу, председнику СПО, књижевнику и писцу књиге „Александар од Југославије“, која смо поставили на штанду портала Телеграф.рс на Сајму медија.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Покушали сте да својој последњој књизи оповргнете главне тачке „оптужнице“ против Александра Првог Карађорђевића. Да ли сте успели у томе?

– То нека суде читаоци. И сам сам провео живот у земљи, у којој је Александар био оклеветан, затрпаван свакаквим неистинама, готово промовисан у злочинца. За мене путовање у то време било мелем. Сарамаго каже да када писац хоће да пише о догађајима пре свог рођења, из прошлости, мора да отпутује у то време, да упозна те људе, да направе фотографије, да сними филм, да се саживи са тим временом. И онда се са свим тим врати назад у радну собу.

Није то било то тако давно, то је било тако-рећи јуче. Резултат мог путовања у то време је код мене изазвало неку тугу, јер сам се постидео сопственог живота, књига које сам учио, читао, професора, учитеља. Постидео сам свих неистина о по мени непоновљивој и највећој личности у историји српског народа.

Наша добра и драга Бранка Веселиновић је имала 16 година, када су нам Александра убили у Марсеју. Јуче је то било.

Колико су се уџбеници огрешили о Александра Карађорђевића?

– Тај период од 1912. године, од Балканских ратова па надаље, био је као маказама одсечен од Срба. И оно што се знало, кривотворено је и знало се наопако.

Страшно је да, рецимо, о тим највећим победама у историји српског народа, у Првом и Другом балканском и Великом рату, нисмо до недавно имали ниједан једини филм, сем „Марша на Дрину“ Жике Митровића. Мени ни данас није јасно, како је успео шеседесетих година да сними тај филм.

Ми смо искључиво одрастали на некаквом хероизму, епопеји партизана у Другом светском рату, а и она је била лажна, идеолошка, незаснована на чињеницама.

Ми смо према, ономе што смо учили, малтене почини геноцид према Немцима у Београду – то су чинили „Отписани“, а историјске чињенице говоре сасвим супротно – да је отпору окупатору до 1944. био тако-рећи никакав. Да су обе гериле и партизанска и равногорска, убиле 2-3 Немца, ништа више.

Када сте вратили са тог путовања, какву сте Србију затекли? Колико смо се променили за све ове године? Или нисмо?
– Оно је било и боље време, и били су бољи људи. Било је боље време, јер било време велике наде и очекивања, која су извирала из великих жртава Срба, српског народа, пре свега Србије. Било је наде да ће победа донети васкрснуће, опоравак, једну велику државу, иако од почетка није постојала сагласност око тога која ће то бити држава.

Да ли ће бити она највећа могућа, у којој ће живети сви Срби – Југославија или ће бити нека Велика Србија? Нико није знао ни докле би биле њене границе, ни како би се могла успоставити, с обзиром да савезници нису хтели ту Велику Србију, јер народи са којима смо живели измешани у Војоводини, у Босни, у Хрватској, у Словенији јесу хтели са Србијом, али нису хтели под Србијом.

Како би се то завршило да се Александар упустио у ту сулуду авантуру 1918. године продужетка рата са ким? Са пораженим ратним југословенским непријатељем? Ко су би ти поражени непријатељи? Међу њима су били и Срби. Из Војводине, Босне, Хрватске, Далмације, Словеније.

Он је желео да са свима њима уједине Срби из Србије, да се са свима њима уједини Црна Гора, али да се уједини и са народима који су са Србима живели измешани. Поготово је тада доминатно било расположење, и међу Словенцима, и међу Муслиманима, и међу Далматинцима – фанатично, па и међу великим бројем Хрвата, о стварању Југославије.

Ви сте све то описали у својој књизи. Промоција је ових дана између осталог и на Сајму књига. Званични подаци су да је то најчитанија и најпродаванија књига на Сајму.

– Ја не бих о томе да говорим. Драго ми је да велико интересовање за књигу, јер ме охрабрује да се пробудило интересовање за истину, а можда код доброг броја људи и кајање због великог греха, који смо починили према творцу Југославије.

Не постоји друга Југославија. Да није Александар створио Југославију 1918. године, никада више не би могла бити створена.

Ова друга Југославије 1945. године, нити би могла бити обновљена, нити би могла бити створена.

У Европи после Другог светског рата није створена ниједна нова држава. Потврђиване су, углавном, границе повучене у Версају 1919. године, са изузетком Немачке, делимично Италије, којима су мењане границе.

Али, да ли је тај пројекат Југославије био Александров грех? Неки кажу јесте и да је то био злочин. Неки га међу Србима оптужују да је скривио и Јасеновац и Јадовно. И усташки геноцид. Јер су ти злочини последица стварања Југославије.

Забораваљају, међутим, да се усташки геноцид над Србима догодио у времену када није било Југославије. Када је била раскомадана и окупирана.

Забораваљу да су Срби протерани у „Олуји“ и „Бљеску“ управо када је пала Југославије. Док је било Југославије, то је било незамисливо и немогуће.

Ја на то гледам овако. Нема Југославије. Нема је скоро три деценије. Ако смо срећни у овим државицама на њеним рушевинама, ако се мање мрзимо, ако боље живимо, ако смо бољи људи, ако се из белог света враћамо у рај наших мали држава, а не бежимо масовно из њих, онда је стварање Југославије био велики грех.

Морам да Вас питам нешто, што нема везе са Вашом књигом, али има везе са серијом која почела да се емитује на РТС-у „Корени“. Да ли сте је гледали?

– Мислим да је то сјајно. Мени се иначе књига „Корени“ уз „Време смрти“ свиђа. Жарко Лаушевић је маестралан, као и Гага Антонијевић. Сви су сјајни.

Мислите да је веродостојно представљена радња из романа, у првој епизоди?

– Још вам не могу одговорити на то питање. Није Добрица Ћосић аутор серије, него је ова серија адаптације и ново уметничко дело, које за узор има роман Добрице Ћосића.

Иво Андрић, по добијању Нобелове награде, није дозволио продуцентима из Холивуда, који су дошли у Београд да сниме филм „На Дрини ћуприја“. Рекао је њему незамисливо да на том филму чује „беаутифул Фата и литле Салко“. Духовито.

„На Дрини ћуприја“ је преведена и на енглески и у том преводу је „beautiful Fata i litle Salko“.

 

Извор: Telegraf.rs

СРБИЈА

РУСИЈА

ПРАВОСЛАВЉЕ