Србија

ЈЕРЕМИЋ: Уколико Вучић призна Косово Срби ће бити проклет народ

Председник Народне странке Вук Јеремић био је гост Еспресо интервјуа. Са Јеремићем je причано о нападима на Народну странку, ко стоји иза њих, о Косову, шта заправо разграничење значи, о Савезу за Србију и зашто у њему нема Јанковића, Тадића и Шапића, да ли ће се опозиција у једном тренутку ујединити…

Пре годину дана сте основали Народну странку. Какво је стање данас, и шта очекујете убудуће?

– Пре тачно годину дана, 22. октобра основана је Народна странка у околностима за које су многи веровали да су немогуће, и да се формира организација у класичном смислу, која има своју инфраструктуру и која је присутна у свим деловима земље. Данас, годину дана касније имамо територијалне организације на више од 70 одсто територије Србије, рачунајући Косово и Метохију. Троцифрен број територијалних организација, мислим да је то један велики успех. Не могу да кажем да га нисам очекивао, али многи су се нашли зачуђени због тога. Мислим да је то једина политичка организација у опозицији која има широку палету људи који су и препознатљиви и остварени у својим професијама, које везују заједничке вредности, али које нису само клуб говорника, већ једна организација која је почела да се устројава у врло неповољним околностима, као права политичка странка, права политичка организација. То неће бити довољно да се промени режим, да би се променио режим биће потребно и уједнити опозицију и неки други предуслови да се стекну. Али, без овога, без инфраструктуре то се на крају неће спровести. Једина инфраструктура у овом смислу која расте је инфраструктура Народне странке, и ми ћемо све своје ресурсе у том смислу несебично поделити са нашим колегама и савезницима из Савеза за Србију.

Говори се да су ваша, плата Здравка Поноша и Николе Јовановића по неколико хиљада евра. Какве су плате у Народној странци?

– То није истина просто, плате у Народној странци свакако нису у хиљадама евра, плате одговарају реалности живота у Србији, и овог тренутка су мање, ја бих рекао, него што вреде људи који обављају те послове, али код њих постоји та врста ентузијазма и вере у исправност наших циљева и у заједнички успех, тако да сам им захвалан што и без нарочито великих компензација то обављају.

Како се уопште финансира Народна странка, а да то нису чланарине? Шта је са оптужбама власти да вас финансирају моћници из Катара?

– Што се тиче тих оптужби, то је просто једна лаж, јер, да је то тако видело би се. Ми све своје финансије пријављујемо, нама пореска управа не излази из наших просторија, тако да постоји било која врста контраверзе, а конкретно финансирање из иностранства није дозвољено по нашим законима, па верујем да би то већ било предмет кривичних пријава, што наравно, није случај. Народна странка се искључиво финансира од прилога својих чланова, неких мањих, неких већих, али, других прихода немамо.

Народна странка се у последње време суочава са нападима током одржавања скупова. Шта се дешава и ко стоји иза тога?

– Сигурно не стоји Удружење пензионера. По свој прилици стоји власт, јер једино власт данас у Србији има капацитет да нешто онемогући, институционално или ван институционално. А, заиста је појачана активност активиста режима у спречавању било какве врсте обраћања народу од стране опозиције. Народна странка је можда од свих актера опозиције овог тренутка најактивнија на терену, на улици, на штандовима, и због тога мислим да смо ми ти који добијају ту прву дозу агресије и удара. Не знам да ли сте видели начин на који се активисти режима обраћају активистима Народне странке у Новом Саду, шта се дешава у Врбасу, широм Србије, и на крају крајева у многим градовима у Србији. Забрањује се одржавање трибина, како Народне странке, тако и Савеза за Србију. Ако у једном Нишу, другом највећем граду у Србији не може да се пронађе ниједна једина просторија са таваницом, ниједна затворена просторија која је у приватном или државном власништву, у којој опозиција може да одржи трибину, којој би присуствовали само симпатизери опозиције, онда то говори да смо већ ушли у једну фазу где је спречавање исказивања другачијег мишљења постао саставни део политичког живота, а то је одлика тоталитарних система.

Какав ће бити исход када је Косово у питању?

– Знате како, оно што ова власт тренутно жели да уради, потпуно је скретање пажње јавности, изјаве руководства, пре свега председника Српске напредне странке, да је његова политика доживела пораз. То није тачно. Овога тренутка никада ближе нисмо били разграничењу такозваном између Србије и Косова, никада се интензивније није разговарало иза кулиса о томе. У 2019. години уколико не урадимо нешто што ће спречити овај режим да дође до тога, у 2019. години доћи ће до тога, до потписа на правно обавезујући споразум о нормализацији односа Србије и Косова. Тако се тај споразум назива. Тај споразум који треба да потпише неко из Србије, да ли ће то бити Александар Вучић, ја лично не верујем, он за то гаји Ану Брнабић, то је моје мишљење, немам за то директне информације, да Ана Брнабић стави тај потпис, а да после тога буде пуштена низ воду. Али, дозвољавам да грешим. У сваком случају, оно што нам се спрема је потпис. У сваком случају, оно што нам се спрема је потпис на разграничење, на прецртавање границе, на Прешево као део будуће државе Косово, на то да неке од наших највећих светиња српског народа, то су Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница, остану на Косову које смо ми тим потписом признали, и за свега неколико година постану светиње Албанске православне цркве, која је као и СПЦ потпуно аутокефална и међународно призната, а на територији једне земље у православном свету можете имати само једну цркву.

Дакле, то што сте ме питали, дешава се да ли у првом или другом кварталу 2019. године, године у којој обележавамо 800 година постојања Српске православне цркве. Дакле, 1219. године хиротонисан је у првог архиепоскопа српског Сава Немањић, а српска црква добила аутокефалност, дакле настала независна аутокефална Српска православна црква. На осамстоту годишњицу Српске православне цркве неко одавде планира да се разграничи са Пећком Патријаршијом и Савиним троном. Не морате веровати у Бога да не видите да то не може а да не буде проклетство. Али, да сад у тим великим категоријама не говоримо. Уколико дође до потписа, Косово ће постати члан УН, уколико буде члан УН као што је данас и Албанија, не постоји апсолутно ништа у међународноправном поретку што може да спречи да се две чланице УН добровољно споје. Ја немам баш никакву сумњу да ће они то, у року до неколико година и урадити. Наш сусед ће бити Велика Албанија, и бојим се да ће тај сусед имати више, а не мање територијалне аспирације према нашој земљи, него што га у овом тренутку има полупризнато Косово.

Зашто у Савезу за Србију нема Јанковића, Тадића, Шапића?

– Мислим да је то, пре свега, питање за њих. Што се тиче Народне странке, ми се од свог оснивања залажемо за апсолутно јединствени фронт опозиције, и сви они који су опозиција данас у Србији, што се тиче Народне странке су добродошли у Савез. Савез је формиран почетком септембра, а усвојен је главни програмски документ Савеза за Србију, план за Србију, 30 тачака, дакле, није истина да смо се окупили само да бисмо срушили Вучића. Имамо одређене програмске циљеве око којих смо се сви ујединили, тако да од тада постоји и та друга обавеза, не само да будете опозиција на свим нивоима, да нисте на локалном, нити на било ком другом нивоу ангажовани са владајућом странком, сад уз то имамо и програмски документ оних који имају аспирацију да приступе Савезу за Србију, би требало да га прихвате.

Мислите ли да ће се у неком тренутку опозиција потпуно ујединити?

– Уверен сам да хоће.

Као бивши министар иностраних послова тврдите да су у дипломатији потребне хитне, корените промене. Које, на пример?

– Много има тога о чему би требало да разговарамо, и зашто данас то не изгледа како би требало.

Које су кључне?

– Прва најважнија је та да би дипломатија требало поново да се укључи у међународне односе Србије, јер данас је целокупан однос са светом у потпуности монополизован од стране човека који престолује на Андрићевом венцу. Није министарство спољних послова од министра па надаље неко ко се суштински бави међународним односима. То није увек било тако. Наравно, ту је неко ко је централна властУвек постоји неко ко је централна власт, да л’ је то премијер, у неким другим системима председник државе, министарство спољних послова на челу са министром спроводи спољну политику. Али, није спровођење спољне политике само заказивање састанака и прелета авионом. Дипломатија је ствар која има свој капиларни карактер. Ви морате разговарати на свим нивоима о спровођењу ваше политике и залагати се за ваше интересе свуда на свету. Не може један човек то све да ради.

А овде је тенденција очигледна, не само у међународним односима, већ укупно, да се један човек бави свим, и то не може донети добре последице. Нарочито у дипломатији која је изузетно сложена и компликована ствар, а поготово када човек који преузме апсолутно све у дипломатском опхођењу са светом томе није нарочито вичан, ни језички, нити на било који начин није нарочито надарен за комуникацију са странцима, и ту, наравно говорим о Александру Вучићу, који то одбија да призна, и коме нико из дипломатије то не сме ни да каже. Ви више не можете да кажете, не можете да упутите ни савет ма колико био добронамеран, јер се плашите за последицу, уколико га изнесете.

 

Извор: Espreso.rs

СРБИЈА

РУСИЈА

ПРАВОСЛАВЉЕ