loading...
Србија

СРБЕ ГУЛЕ, А СТРАНЦИМА ПАРЕ: Шта се крије иза лажи о „привредном буму“ у Нишу?

Отварање фабрика у Нишу и околини, уз дотацију државе од 9.000 евра по једном запосленом раднику, личи на лоше израђен накит од бижутерије у актуелној (не)тржишној економији на југу Србије.

Принцип привлачења већих компанија кроз такозвано субвенционирање, додуше, промовисао је Млађан Динкић у време када је био министар финансија. Садашња власт је, међутим, до перфекције усавршила папрено саморекламирање кроз пуштање у рад нових фабрика. То тако траје, ево, дванаест година. Власт компанијама плати да отворе фабрику или погон, а онда се челници владајућих гарнитура сликају искључиво промоције ради.

У томе ипак предњачи председник Србије Александар Вучић. Попут претходника, он овај систем оправдава тврдњом „да је то једини начин за привлачење страних инвестиција“. Мање је познато да приликом отварања таквих фабрика као обавезан декор служе, безмало пушком натеране, „присталице“ из јавних предузећа. По списковима улазе у аутобусе, одвозе их на локацију „новог економског успеха“, а на то су присиљени зато што немају начина да избегну малтретирање на послу ако одбију да присуствују државном весељу.

Истовремено се у истом овом Нишу, према подацима Агенције за привредне регистре, месечно затвори чак по стотину приватних предузећа! Према томе, катанац је резервисан за фирме чији су власници држављани Србије. Држава, све време, даје милионске износе странцима, па они за ситне новце добијају младу радну снагу, којој ускраћују право на синдикално организовање. То је рецепт по коме су власти успеле да смање стопу незапослености. Са 30.000 грађана који су били у евиденцији Националне службе за запошљавање дошли смо до 27.000 незапослених. Али не говори се о цени таквог успеха, о томе шта је све то повукло за собом.

Домаћи послодавци, или боље речено ситнији предузетници, власници разноразних радњи и приватници у услужним делатностима одавно грцају под теретом небројених државних намета. За разлику од њих, власницима „Леонија“, ИМИ-ја, „Цумтобела“, „Џонсон електрика“ биће дато (субвенционисано) више од 50 милиона евра из буџета, који пуне сви грађана. Тај податак је изашао у јавност недавно, а није тајна ни да такве фабрике не испуњавају уговорне обавезе. Може им се зато што не постоји контрола која би проверила да ли стране фирме испуњавају обавезе које су преузеле да би, заузврат, биле субвенциониране „по глави запосленог“.

То се и не покушава сакрити, што потврђује и изјава Зорана Перишића, бившег градоначелника Ниша, „да је југ Србије добар полигон за стране компаније јер имамо јефтину радну снагу“. Такав однос према грађанима у овом делу земље је увредљив и понижавајући, али због тога никога не боли глава.

Радиша Спасић, председник Удружења бивших радника и радника по уговору из Ниша, каже за наш лист да се у својој канцеларији наслушао многих исповести из којих се види да страни инвеститори игноришу своје уговорне обавезе.

„Свако нормалан би дубоким наклоном поздравио отварање фабрика и нових радних места, али проблем је начин на који се то ради“, додаје Спасић. „Плата коју радник добије на руке мора да прати потрошачку корпу. Овако, бесмислено је радити за 27.000 динара, или нешто више, јер се од тога не може живети. Само на грејање, струју и режијске трошкове за стан одлази око 11.000 динара. Од чега онда купити храну, обућу, платити вртић за децу? Управо то је објашњење због чега у новим фабрикама примају само раднике и раднице из места у околини Ниша. За разлику од самих Нишлија, они имају храну са села и знатно јефтинија дрва за огрев, па са таквом платом неко и може да буде заиста задовољан. На овај начин се, заправо, успело у томе да имамо фабрике, али да изгубимо радничку класу.“

Више није тајна са које стране ветар дува. О томе је својевремено говорио и један од одборника у Скупштини града Ниша, рекавши „да на северу Србије нико није луд да ради за тако малу плату, па се зато на југу и отварају ове фабрике“.

„Озбиљан проблем је то што раднице које оболе добијају отказ, о чему медији ту и тамо узалуд јављају“, указује Спасић. „Крије се да се радницама забрањује да остану у другом стању, добиће отказ. Имао сам и такве жалбе, па сам закључио да би држава требало да субвенционира рађање уместо што субвенционира стране инвеститоре. Тако би се послодавцима ’исплатило’ да жене имају потомство, а и наталитет би нам растао.“

Ниш је вероватно једини град на Балкану у коме мало имућнији приватници не желе да се рекламирају у медијима. Неће да им на врата закуца пореска инспекција, која настоји да кроз измишљене грешке и казне искамчи који динар за прегломазни државни апарат.

Бројни нишки приватници закључују да је привреда потпуно стала. Међу њима је познатији нишки издавач Б. Ј., који решење види у смањењу пореза на доходак запослених.

„За смањење стопе незапослености кључан је управо порез на доходак“, објашњава Б. Ј. „Сада, да бих запослио једног радника за штампарском машином и да бих му дао поштену плату од 40.000 динара, моја фирма мора да издвоји за порезе и доприносе око 18.000 динара. То је прескупо за сваког приватника који је у овој делатности, јер колико би ми тога требало да штампамо сваког месеца да бисмо зарадили и платили стално запослене раднике?! Зато морамо да плаћамо дневнице од 1.500 динара или да ангажујемо раднике неког сервиса, где је порез само 6.000 динара.“

Овакав начин отварања фабрика у Нишу и на југу земље свакако може да одговара онима који имају залеђе, па им је и двестотинак евра пуна капа за колико-толико нормалан живот. Онима који живе у граду Нишу, због затвореног система, остаје да се сликају, колоквијално речено. Баш зато, све док не буду постављене здраве основе за економски раст, народ у Србији ће скупљати новац и финансирати израбљивање у страним фабрикама „на сиромашном југу“. Наравно, и неизоставни маркетинг режима.

 

Извор: beogradski-glas.rs / Marko Smiljković

Loading...
loading...