Регион Србија

ЛЕГЕНДА ХРВАТСКОГ ФУДБАЛА ОПЛЕЛА ПО СВОЈОЈ ДРЖАВИ: Док су се наши политичари зезали, Вучић је дао гол у надокнади!

– Шта је то спречавало Хрватску да се наметне и буде иницијатор највећег спектакла на кугли земаљској?

Србија је с Грчком, Бугарском и Румунијом истакла заједничку кандидатуру за организацију Мундијала у фудбалу 2030, а бивши хрватски репрезентативац Марио Станић се пита зашто је Србија то могла, а светски вицешампион Хрватска није.

Станић о томе пише на порталу Медиум.хр у новој колумни под насловом Никад ближе.

– Вероватно ће вас звати ваши пријатељи из белог света и засигурно ће постављати сасвим логична питања:

– Kако је могуће да се Хрватска није кандидовала?

– Зашто Хрватска није пробала материјализовати најплоднију фудбалску годину?

– Шта је то спречавало Хрватску да се наметне и буде иницијатор највећег спектакла на кугли земаљској?

Мој савет је да не треба излазити са брзоплетим одговорима. Можемо се претварати као да нисмо чули питање или да је веза лоша… Могли бисмо једноставно окренути причу у неком другом смеру. Ако саговорник буде упоран и наметљив, знајте да се ради о мучкој провокацији.

Стварно, зашто се Хрватска није кандидовала да буде један од домаћина Светског првенства? Одговор је прелаган и сви га знамо, али боље је држати језик за зубима. Некако је лакше лагати себе и друге него откривати своје право лице. Замислите само реакцију вашег саговорника кад би му рекли баналну истину.

– НИСМО СЕ СЕТИЛИ, А НИЈЕ НАС НИ БРИГА!

– Поприлично је тужна констатација да нам такво нешто није било ни на крај памети! Зато и предлажем да истину замаскирамо, искривимо или заташкамо. Истина је и иначе код нас изузетно растегљив појам па стога можемо себи и другима сервирати разноразна објашњења и оправдања.

Можемо се правдати како организација и домаћинство Светског фудбалског првенства не даје никакве гаранције о повратку уложених средстава. Могли бисмо гурати тезу како смо ми туристичка дестинација и да нам не требају додатне гужве и прометни кркљанац усред туристичке сезоне. Могла би проћи и теорија како је срамота да се ФИФА није сама сетила препознати и кандидовати Хрватску као домаћина. Муљамо, петљамо, али праву истину сакријмо, или барем држимо унутар наших граница. Истина нека буде само наша јавна тајна.

Поставља се питање како је уопште таква идеја пала на памет председнику Србије?

Поред толико проблема у Србији он се сетио фудбалом бавити. Страшно! Зато онако споро и напредују према Европској унији. Мора да је полудео од муке кад је видео нашу председницу у Москви како лобира у ложи, свлачионици и на травњаку! Наша председница је све време лобирала, само се није сетила за шта и за кога лобира! Жива се поломила да својим присуством буде додана вредност хрватског фудбала.

Није председница крива што се толико исцрпила навијањем и лобирајућим пресингом па се није успела сетити пре Вучића. Ако је председница већ очекивано подбацила онда је могла наша влада препознати прави тајминг за велике ствари. Могли су се они сетити пре Вучића, али ето, само пуким случајем нису.

Није лако нашој влади зато немојмо ни њима набијати осећај кривице.

Они се ионако распадају под силним притиском афера и малверзација. Њима је пуна капа реформи, Агрокора, унутарстраначких подела, курикулума и богапитај чега још? Да којим случајем постоји светско првенство у аферама, наша влада скупа с коалицијом и опорбом би била највећи фаворит на кладионицама.

Мишљења сам заправо да су наши политичари најзаслужнији за кандидатуру Србије. Kад је Вучић видео навијачку страст наше председнице, кад је гледао нашу владу како путује на финале и како безбрижно певају у авиону, претпостављам да му се истог часа свет срушио. Тад му је вероватно и синула идеја о кандидатури за Светско првенство. Док су се наши политичари такмичили ко је ватренији навијач, док су наши политичари играли неке своје личне утакмице и скупљали јефтине политичке поене, испада да је председник Србије размишљао другачије и конструктивније.

Најспортскија нација на свету има најлицемјерније и најмлитавије политичаре на кугли земаљској. Kоја иронија живота!

И за крај, морам нагласити како за пропуст века нису криви ни људи који воде наш фудбалски савез. Није у реду за све пропусте окривљавати увијек исте људе. Њих треба похвалити јер да није било њих ми никад не бисмо ни дошли до финала. Они су ипак најзаслужнији за наше сребро, а нико им није дао никакве бонусе, награде, а ни ордене.

Није њихов посао сетити се нечег што нам може донијети спортски и економски препород, није њихов посао сетити се и направити нешто конструктивно и одважно. Није на њима да искористите најплоднију фудбалску годину за позиционирање и јачање наших фудбалских и националних интереса.

Они морају мислити на себе! Не каже се узалуд да је Бог прво себи браду створио. Њихов основни и елементарни задатак је да управо буду тамо где су сада. Они су сами себи довољни и зато их пустимо на миру.

Нама остаје само жал и та досадна статистика која је у овом случају убојита!

– играли смо финале светског првенства

– имамо најбољег играча на свету

– селектор је проглашен најбољим тренером у Европи

– имамо Звону Бобана који је десна рука Инфантину

– имамо комшију Чеферина који је предсједник УЕФА

Имамо све то и много више, али се не можемо свега сетити, а није нас ни брига! Уместо да искористимо јединствену прилику и наметнемо се као лидери, ми настављамо тапкати у мраку.

Од једног дрвета ми не видимо прекрасну шуму. Kад слепац, слепца води, тешко је знати, одакле су кренули, камо иду и кад ће стићи? – стоји у његовој колумни.

 

Извор: Espreso.rs

Loading...