Православље

НЕ ОДУСТАЈТЕ У ЖИВОТУ НИ ОНДА КАДА ВАМ ЈЕ НАЈТЕЖЕ: Бог увек зна зашто нас ставља на те муке

Био једном један младић, прилично незрео у свом животу, али спреман да учи. Имао је снажну наклоност за антиквитете и увек је био нестрпљив за посећивање различитих продавница антиквитета током својих одмора у Европи.

Временом је развио снажно занимање за античку керамику, а посебно за шољице чаја. Осећао је да су све имале своје јединствене приче…

Једном је, у неком мрачном забитом антикваријату, уочио изузетно лепу шољицу с јасним турским утицајем. Упитао је продавца: “Смем ли да видим ону изузетно лепу шољицу тамо? Чини се да долази из Турске…”

Кад му је продавац предао шољицу, младић је помно почео да је проучава и дивио се њеној лепоти. Питао се како је могуће да нешто овако лепо уопште постоји. Одмах ју је купио без размишљања и поставио је на посебно место у свом дому. Гледајући је с кауча, како блиста у свом својем сјају, младић је почео да размишља и полако утонуо у сан…

Шољица је почела да говори…Ја нисам увек била шољица. Било је време када нисам имала појма шта значи служити нечему. Била сам само пасивна хрпа црвене глине на земљи. Живела сам много, много хиљада година, сведок сам ратова и мирних периода који су долазили и одлазили.

Читаве цивилизације су прешле преко мене док сам седела тамо и чекала… Шта сам чекала, не знам, али сам имала дубоки осећај да ово није живот којем сам намењена. Онда је једног дана дошао мој господар.

Одвео ме у свој дом и поставио на свој сто. Нисам била сигурна шта следи, али сам осећала да се нешто посебно спрема. На моје изненађење, он је почео да ме удара о дрвени сто! Изнова и изнова ме ударао и месио својим рукама док коначно нисам вриснула: “Не ради то! Остави ме на миру!” Али, он се само насмешио и нежно рекао: “Не још!”

Шољица је постајала све више и више уживљена док је говорила шокираном младићу. “Онда, вууууум! Вртела сам се у круг непрекидно док нисам изгубила сав осећај за оријентацију. “Заустави то! Зар не видиш да постајем болесна? Скини ме одавде!” Али, господар је само климнуо с разумевањем и тихо рекао: “Не још!”

Наставио је да ме пресавија и обликује и онда ме је пажљиво ме ставио у пећницу! Никад пре нисам осетила такву топлину. Вриштала сам и лупала на врата. “Топлије је него у паклу; горим у пепео! Молим те, извади ме одавде пре него што буде прекасно!” Могла сам да га видим кроз малени отвор и могла сам само да читам с његових усана док је померао главу с једне стране на другу и тихо говорио: “Не још!”

Кад сам мислила да не могу више да поднесем врућину, врата су се отворила. Пажљиво ме је извадио и ставио ме на полицу где сам почела да се хладим. Осећала сам се тако добро кад ме оставио на миру.

Али то није био крај. Након што сам се охладила, пажљиво ме подигао, погледао ме и очеткао прашину. Затим је донео боју с натписом: глазура. Испаравања су била страшна! Мислила сам да сам готова! “Молим те, немаш милости! Зар не схваташ моју муку? Молим те, молим те одустани од мене! Молим те! Престани!” Али, он је само климнуо главом и рекао: “Не, још ниси још спремна!”

Неочекивано и врло брзо вратио ме опет у пећницу. Било је дупло топлије него први пут. Осећала сам како сада сигурно долази моја смрт… Молила сам. Кумила. Претила. Вриштала сам. Коначно сам плакала без суза. Чак без врућих суза. Била сам уверена да више никад то нећу моћи. Била сам спремна да одустанем. Управо тада – када сам малаксала, отворила су се врата и он ме извадио. И опет ме је ставио на полицу да се охладим. Чекала сам и чекала и чекала. Шта ће се следеће догодити?

Око сат времена касније вратио се и ставио огледало испред мене и рекао: “Погледај се!” У одразу сам видела нешто јединствено. Лепоту које се не може описати. Увек сам се сматрала само хрпом земље, али сам осећала да могу више. Тихо сам изустила: “То не могу бити ја. Превише је лепа!”

С врло саосећајним гласом је рекао: “То је оно што треба да будеш.” И онда је објаснио: “Знам да те болело кад сам те ваљао и месио на столу. Али, да нисам избацио ваздух из тебе, ти би се сломила. Знао сам да си изгубила сав осећај за оријентацију када сам те брзо окретао. Али, без тога никада не би могла да дођеш у овај облик.

Знам да су испаравања боја глазуре била неподношљива кад сам те целу осликавао. Али, да то нисам учинио, ти не би имала ниједну боју у свом животу и не би очврснула. А кад сам те ставио у другу пећницу, знао сам да ће то бити најтежи део.

Али, без тога би се поломила врло лако кад реалност живота дође. Веруј ми, све што сам учинио је за твоје добро. Сад си оно што сам имао на уму кад сам те први пут видео на земљи. Сад си потпуна.” С овим је шољица чаја престала да говори – али су сузе захвалности долазиле с њене ивице.

Младић се пробудио и одлучио да ће шољицу да користи само кад би нешто нудио Богу. Никад није заборавио лекцију коју је од ње добио. И кад је год био у тешкој ситуацији и у себи вриштао: “Престани! Остави ме на миру!” сетио би се речи: “Не још…!” Међутим, постао је такође и захвалан, јер је знао да је све што се догодило аранжман Господа да га учини онаквим какав је требало да постане.

Бог зна шта ради за сваког од нас. Он је грнчар, а ми смо глина. Он ће нас обликовати и изложити нас количини невоља из којих треба да учимо и то ће увек бити невоље које смо у стању да поднесемо како бисмо спознали која је наша улога у овом животу.

 

Извор: Београд.ин

Loading...
loading...
Loading...