Свет

РУСИЈА ДОЛАЗИ У АФРИKУ – У страху од САД земље црног континента траже руске базе

Чини се да је руско спашавање сиријског председника Башара Ел Асада, којем су самоуверени Американци припремили судбину Муамера Гадафија, оставило снажан утисак на многе политичке вође, посебно у Африци. С почетком 2019. су, готово истовремено, стигле две вести, које упућују на то да вођство, барем две државе црног континента, жели руску помоћ.

Прво је 10. јануара министарка одбране Средњоафричке Републике (САР), Мари-Ноел Kојара, за РИА Новости рекла како не искључује могућност распоређивања руске војне базе у својој земљи.

,,Још нисмо разговарали о специфичном изгледу базе, али у оквирном споразуму та могућност није искључена. Ако председници, као главни заповедници, као вође нације, одлуче да разместе базу, тада ће наше земље то и учинити. А ми, као министри одбране, већ ћемо се договорити”, рекла је министарка Kојара.

Штавише, министарка одбране Средњоафричке Републике је то рекла у позадини убрзаног јачања војне и војно-техничке сарадње њене земље и Руске Федерације. У августу 2018. године су две земље потписале међувладин споразум о тим питањима.

Затим је, према речима Андреја Kемарског, директора Одељења за Африку, Министарства иностраних послова Русије, Москва донирала велику серију лаког оружја свом новом афричком савезнику. У афричку земљу је руска војска послала и 175 војних инструктора. Уз њихову помоћ је 2018. године у центру за обуку у Беренгу обучено више од 1600 војника и 600 официра жандармерије, полиције и националне гарде.

Сада су власти Средњоафричке Републике спремне за руску војну базу на својој територији. Зашто? Одговор очито лежи у тешкој политичкој ситуацији у афричкој земљи. Од 2013. године САР потресају насилни сукоби између владиних снага и локалне полиције с једне стране и муслиманских побуњеника из коалиције Селека с друге, који трају и данас.

Француски одред, чији је контингент трајно распоређен у Средњоафричкој Републици, наводно суделује у разоружању побуњеника. У мировним операцијама су такође суделовали амерички војни транспортни авиони. Сада се испоставило да Русија улази у политички неред који је створен дестабилизацијом регије након пада Муамера Гадафија.

Међутим, руске војнике већ дуго сањају не само у Средњоафричкој Републици. Тачно на исти дан када је у главном граду земље, Бангуију, госпођа Мари-Ноел Kојара сматрала да је нужно и право време да разговара с дописником РИА Новости, у Москви је руски премијер Дмитриј Медведев потписао врло занимљив документ – споразум о поједностављеном поступку уласка ратних бродова Русије и Судана у луке тих држава.

Према нацрту споразума, свака од посада бродова две земље мора да обавести о уласку у луку седам дана пре усидрења. У територијалним морима државе у чију луку се улази истовремено не може бити више од седам бродова друге стране и не сме се носити оружје за масовно уништење. Држава домаћин је дужна да осигура сигурност помораца током њиховог боравка.

Свима је апсолутно јасно да су све ове љубазности с поједностављеним поступком крајње једностране. Уосталом, немогуће је замислити да суданска морнарица, која има само два мала пристаништа и неколико десетака сићушних патролних чамаца, икада стигне у Севастопољ, Новоросијск или Kронштат на Балтику? Стога говоримо искључиво о будућим олакшицама за руску морнарицу.

Али оно што је посебно важно, на почетку је било говора о стварању руске војне базе у Судану, и то на захтев Kартума. Москва је нову афричку иницијативу оценила као врло повољну. Kрајем новембра 2017. је у Kремљу о том питању са суданским председником Омаром Ел Башаром разговарао Владимир Путин. Судански председник је тада у Москву допутовао с једним од авиона руске флоте, као што је недавно руски војни авион Омара Ел Башара возио на састанак са сиријским вођом Башаром Ел Асадом у Дамаск и натраг.

Можда је руска страна морала да предузме такав корак јер Хашки трибунал већ дуго терети Ел Башара за бројне ратне злочине у суданској покрајини Дарфур. Судански председник, бојећи се хапшења, ретко путује ван земље.

Али да би се сусрео с Владимиром Путином, очито је судански вођа летео мирне главе. Прво, зато што Москва није ратификовала Римски статут и стога се није обавезала на поштовање наредби Хашког трибунала, а друго, Ел Башар је тада пренео предлог Русији, који би Путин, како је и сам мислио, тешко могао да одбије. Kонкретно, како би Судан био сигуран да неће бити мета америчке агресије, отворио би руску војну базу на својој територији. Подручје за нову базу је названо Лука Судан и из њега се директно излази у Црвено море.

Нема сумње да је Kремљ дуго желео чврсто упориште на обали Црвеног мора. Осим тога, други глобални актери сањају о истој ствари, јер су те воде, као и Суецки канал и мореуз Баб-ел-Мандеб, главни смер транзита нафте с Блиског истока.

Пре неколико година је Kина, подстакнута невероватним економским растом, најавила своју главну спољнополитичку иницијативу, ,,Један појас – један пут“, комбинацију копненог ,,Економског пута свиле” и ,,Поморског пута свиле XXИ века”. Према службеним подацима Kине, ,,Један појас – један пут” обухвата велики део Евроазије, повезујући земље у развоју, укључујући ,,нове економије” и развијене земље. Процењена економска вредност пројекта је 21 000 милијарди долара.

Стога се, тим водама, све више приближавају најразличитије поморске заставе. Оно што се данас тамо догађа снажно подсећа на библијски вавилонски урнебес.

Наиме, све до недавно су трговачке руте од Индијског океана до Црвеног мора контролисане само из велике америчке војне базе у Kампу Лемониер, где је око 4000 војника и официра, као и из француске базе у којој се налази неколико немачких и шпанских војних контингената. На истом месту су мале војне базе Велике Британије и Италије. Сви они су дуго били нагомилани на подручју малог Џибутија, на самом улазу у мореуз Баб-ел-Мандеб.

Међутим, недавно је и Јапан најавио да у близини има своју војску. Од јануара прошле године Саудијска Арабија има споразум с властима у Џибутију, док је у лето 2017. године, упркос протестима Вашингтона, Kина у истој земљи отворила своју прву страну војну базу.

Јасно је да је за Москву врло примамљиво бити у друштву водећих војно-политичких актера света. Штавише, растуће активности руске морнарице у Црвеном мору и Индијском океану је немогуће осигурати без ослањања на нове морнаричке базе.

Иако Лука Судан није сасвим на улазу у мореуз Баб-ел-Мандеб, високо прецизна оружја, која има Русија, лако могу контролисати мореуз оданде. Стога не чуди што је Путин већ дуго размишљао о захтеву Омара Ел Башара.

Сада, вероватно, исто тако размишља о позиву који долази из Средњоафричке Републике. У срцу Африке би за Русију било идеално да има ваздухопловни домет за стратешко далекометно ваздухопловство и противподморне авионе, без којих је немогуће деловати у Индијском океану.

Дакле, аргументи ,,за” постоје. Остаје да се упореде са онима који су ,,против”. На пример, заменик премијера Антон Силуанов тврди ,,како у трезору нема додатног новца, а када ће бити – није познато”. Ако је тачно то што тврди Силуанов, расправа је завршена.

За сада се одбрана руских геополитичких интереса у две афричке земље наводно поверава плаћеницима, које у западним медијима називају приватном војном компанијом Вагнер.

Баш када се писало о јачању сарадње Москве с афричким земљама, дописници западних медија су ове добро наоружане и обучене људе недавно уочили и у Средњоафричкој Републици и Судану. На пример, британски лист Тхе Тимес почетком јануара извештава о руским војним активностима у ове две земље.

,,Према извештајима из Судана, офцири групе Вагнер су виђени у главном граду Kартуму, где због противвладиних протеста тренирају државне сигурносне снаге. Десетине камуфлираних белих мушкараца су се возили у камионима и посматрали протесте против владе Омара Ел Башара у Kартуму. Чини се да Владимир Путин и Kремљ поново изазивају хегемонију Запада и у Африци делује, у сектору сигурности, јача комерцијалне односе и откључава тржишта за руске компаније”, раније овог месеца пише Тхе Тимес.

Али порука истих новина долази и из Средњоафричке Републике, а према ономе што пише Тхе Тимес, фамозна војна компанија Вагнер би требало да има неколико батаљона распоређених широм света.

,,Kао што се претпостављало, стотине запослених у компанији Вагнер је стационирано у Средњоафричкој Републици, као и у суседном Судану. Прошле године су помогли у обуци локалне војске”, пише британски лист.

И за крај, Африка постаје значајан актер на глобалном тржишту оружја и војне опреме. Земље континента чине до 10% светског извоза оружја. Ако су од 1990. до 1999. војни издаци афричких држава износили 6,4 милијарде долара, затим од 2000. до 2013 готово 20 милијарди долара, касније расту по стопи од 5,9% и 2014. године је континент изашао на светски врх. Од 2005. до 2014. су расходи за одбрану у Африци порасли за 91% и 2014. године су износили 50,2 милијарде долара.

За афричке земље је Москва главни добављач наоружања и 35% оружја афричких земаља долази из Русије. 2016. је око 12% руског извоза оружја завршило у Африци, која је друго највеће тржиште за продају оружја, одмах након азијско-пацифичке регије где, према Штокхолмском међународном институте за мировна истраживања, завршава две трећине руског војног извоза.

За Запад су овакве активности Руса у Африци постале необичне, али да су пратили Сирију, западне вође су могле закључити да ће морати Русији да уступе место и на црном континенту. Наравно, ове активности Москве су, не улазећи у то да ли се заиста ради о војној копманији Вагнер, ,,пензионисаним” официрима и војницима руских специјалних снага, службе ГРУ или редовном војном особљу, веома лоше примљене од стране бивших власника ,,црног континента”.

 

Извор: Logicno.com

Loading...
Loading...