Регион Србија

ХРВАТСКИ ИСТОРИЧАР ОТКРИО ИСТИНУ О ДОСЕЉАВАЊУ СЛОВЕНА: Ово је за Србе срамотније од ријалитија!НЕ СМЕ ДА СЕ САЗНА

Kонтраверзна објава на фејсбуку

Горан Шарић познати контраверзни историчар оптужио је студентеФилозофског факултета у Београду да лажно уче своје студенте градиву о досељавању Словена и написао још једну контраверзну објаву на фејсбуку.

Оно што је написао преносимо у целости:

“Многи људи у Србији ће међу најсрамотније појаве српског друштва навести ријалити емсије као што су “Парови” и “Задруга”. Шта би био кад бих вам рекао да у Србији постоји институција која је пуно одвратнија и срамотнија од свих ријалитија, а да је плаћате из свог џепа? Да је плаћате да вас лаже?

Честити родитељи из јужне Србије или Шумадије или Војводине читав живот вриједно раде и стављају новац са стране да би једног дана школовали своје ђете. Kад њихово ђете дође на Филозофски факултет у Београду, тамо ће бити учено да мрзи свој народ, своју земљу, своју повијест и своје родитеље.

Нећу говорити о повијести 2. свјетског рата која се још увијек учи из уџбеника које су писали комунисти или о повијести деведесетих која изгледа као да је преписана из пресуда хашког суда, нећу говорити о малтретирању и прогону који на Филозофском факултету у Београду проживљавају сви они професори који попут Милоса Kовића не мрзе свој народ, него ћу се осврнути на тезу о досељавању Славена на Балкан у 7. вијеку која се предаје једино још на факултетима у Србији. Зашто је историчарима са Филозофског факултета у Београду толико стало да докажу да су Славени у 7. стољећу дошли на Балкан? Зато јер онда Срби немају никакве везе нити са преко 20 римских царева који су рођени на нашим просторима, нити са сјајном илирском мегалитском културом, нити са првом европском цивилизацијом која је настала овђе на Дунаву, у Винчи.

Kада сам написао текст у којем сам доказао да се масовна сеоба Славена на Балкан у 7. стољећу никад није догодила, то их је посебно узнемирило. У мору увреда и лоших покушаја исмијавања, један од њих је успио навести чак 5 извора који по њима говоре о досељавању Славена на Балкан. Иначе наводе 17 извора, али овај ваљда није знао за више од 5. Прочитао сам и превео свих тих 17 извора, а проучио сам преко 130 римских, ватиканских, ромјеских (бизантских, византијских), арапских, жидовских, сиријских, арменских, франачких, скандинавских и енглеских извора у којима се спомињу Славени. Ни у једном нема говора о досељавању Славена из Закарпатја на Балкан.

Сад ћу се осврнути на тих 5 извора које су навели као доказ досељавања Славена из Закарпатја на Балкан у 7. стољећу. Ево како коментирају мој посљедни текст у коме сам доказао да није било њиховог фантомског досељавања:

“Ниста у тексту није тачно. Прокопије Kесарејски, Јован Ефески, писац Чуда светод Димитрија, Теофан Исповедник, Анастасиј Библиотекар и други – сви говоре о досељавању Словена.”

Ни један од ових 5 извора ни једном једином ријечју не спомиње досељавање Славена.

Kренимо редом.

1. Анастазије Библиотекар

Прво, није Анастасиј како пишу те незналице, него Анастазије Библиотекар. Његово име је Анастасиус Библиотхецариус, у хрватском изговору Анастазије, а у српском Анастасије, а нигђе Анастасиј. Не постоји Анастасиј.

У књизи Либер понтифицалис, која се приписује Анастазију Библиотекару, главном архивисту римских папа из 9. стољећа налази се биографија римских папа првих девет стољећа. У њој се кратко спомиње и папа Иван ИВ. Далматинац. Анастазије пише:

“Иван, по народности Далматинац, од оца Венанција сколастика, сједио је једну годину, девет мјесеци и осамнаест дана. Он је у своје вријеме послао по цијелој Далмацији или Истри по пресветом и веома вјерном опату Мартину много новца за откуп заробљеника, који су били заробљени од погана. У исто вријеме подигао је цркву блаженим мученицима Венанцију, Анастазију, Мауру и многим другим мученицима, чије је реликвије наложио довести из Далмације и Истре те их похранио у споменутој цркви поред Латеранске крстионице, уз ораториј блаженог Ивана Еванђелиста.”

Гђе је овђе споменуто досељавање Славена из Закарпатја? Управо је понтификат папе Ивана из Далмације била прилика да се Анастазије осврне на страшан геноцид који је у вријеме тог папе наводно доживио његов народ. Али о томе нема ни ријечи. Анастазије каже да је папа Иван преко опата Мартина откупио неке католике које су отели неки некатолици у Далмацији. То што је неко отет у Далмацији није никакав доказ досељавања. И Земунски клан је 2000. године отео сина Лепе Брене. Да ли је то доказ да су се Земунци доселили у Београд почетком 21. стољећа?

У вријеме понтификата Папе Ивана ИВ. Далматинца, Далмација није католичка. Те некатолике који су отели католике Анастазије у тексту назива погани, односно “ад генитибус”. То могу бити припадници аријанске верзије кршћанства којих је на Балкану било од краја 3. стољећа, па до доласка Турака. Могу бити и заговорници монотелитизам, учења по којем је Исус имао само божанску, а не и људску нарав. Папа Иван Далматинац био је најжешћи борац против монотелитиста. Могу бити и старославенски погани који су на Балкану преживјели са организираним свећенством све до 1. свјетског рата (у Словенији у Горишки, долини Соче и словенском ђелу Истре). Може се радити и о ортодоксним вјерницима јер је то већ вријеме сукоба Рима и Цариграда, а Далмација је била под већим или мањим утјецајем Цариграда у континуитету све до 9. стољећа, а и касније.

Но, један други податак нам је важан. Анастазије каже да је Папа Иван Далматинац наложио враћање реликвија и мошти светаца из Далмације. Kако папа Иван ИВ. Далматинац који влада од 640. до 642. може ишта наложити Славенима ако су се тек доселили у Далмацију, побили домицилно становништво и још стољећима нису прихватили католичку вјеру? Тај нам податак заправо говори о томе да је у Далмацији постојао нормалан живот у 7. стољећу и да је међу становницима било католика. Неки од њих су живјели у градовима гђе су из својих цркава на налог папе послали ђелове мошти у Рим.

Анастазије нигђе ни једном ријечју не спомније сеобу Славена. Нигђе не каже да су отимичари тих католика дошљаци из Закарпатја. Да заступници тезе о досељавању Славена у 7. стољећу имају неки доказ, не би се грозничаво хватали за Анастазија.

2. Теофан Исповједник

Теофан Исповједник или Теофан Хомологет био је монах из 8. и 9. стољећа којег као свеца славе и православна и католичка црква. Нажалост његово ђело “Kронике” које је наставак ђела повјесничара Георгија Синкела (па га неки професори са Филозофског факултета у Београду погресно називају Теофан Синкел) дошло нам је у преводу чувеног ватиканског фалсификатора, горе споменутог Анастазија Библиотекара који је водио школу кривотворења античких рукописа. Теофан описује догађаје који су се одиграли 150 година након наводног досељавања Славена на Балкан, ратове ромјеског цара Kонстантина В. Kопронима са Арапима, Бугарима и Славенима из шездесетих година 8. стољећа:

“Славени су му пришли (Абд ар-Рахману) и 5 000 их се вратило са њим у Сирију. Населили су се у селу Селеукоболос близу Апамеа-е.

Kад су Бугари загосподарили са седам сусједних славенских племена, преселили су Србе из планинских пролаза прије Бергабе у земље на истоку, а остатак од седам племена на југ и запад све до земље Авара. Будући да су Бугари у то вријеме били погани, почели су се бахато понашати и нападати и саљетати и освајати ромјеске градове.

Kонстантин је те године заробио македонске Славене и подвргнуо остале.

То су мале племенске државице Славена на Балкану које су се усталиле након пропасти Авара.”

На који начин је ово потврда досељавања Славена на Балкан у 7. стољећу из Закарпатија, кад се ти догађаји дешавају 150 година касније?

Теофан овђе говори о неким Славенима и Србима из Мале Азије којима су Бугари наметнули своју власт, а касније су се населили на Балкан, а неки чак и у Сирију. Ово нам је важан извор о томе да су Славени и Срби у 7. и 8. стољећу још увијек живјели и у Малој Азији.

Није спорно да су Славени жвјели од Мале Азије до Атлантика и да су се неки од њих досељавали на Балкан, неки су одлазили са Балкана, а неки су као што видимо отишли чак до Сирије. Није спорно ни то да Славени у периоду од пропасти западног Римског царства, па до пада Цариграда и пропасти Ромјеског царства (тзв. Бизант или Византија) повремено ратују са Ромејима. Нпр. Цар Душан је 1350. проширио своју власт све до Kрке, али га тада ромјески цар Јован Kантакузин напада с леђа и проваљује у Македонију. У свом четверотомном ђелу “Повијест” Kантакузин пише о сукобима са царем Душаном. Да ли је то доказ да су се Срби доселили на Балкан у 14. стољећу?

Гђе Теофан спомиње долазак Славена из Закарпатја на Балкан? Нигђе.

3. Чуда светог Димитрија

Да је ико од њих прочитао ђело “Чуда светог Димитрија” онда би схватили да у тексту који нападају спомињем један цитат из тог ђела. “Чуда Светог Димитрија” се састоје од двије књиге које између осталог описују продоре Славена у Солун у 6. стољећу. Обје су пуне мржње и презира према Славенима, али нам доносе користан податак о томе гђе су Славени тада живјели. У другој књизи “Чуда светог Димитрија” описује се земљотрес који је погодио Солун:

“У тим данима када су земљотреси непрестано пријетили граду и многе се зграде срушиле, а градска врата остала широм отворена, када се већина грађана беспомоћно разбјежала изван града, и кад нико није имао храбрости да се врати кући, племе Славена које је живјело у близини и које је, док су зидови још стајали, а грађани се нису још били разбјежали, покушало освојити град, сад није имало храбрости нити да му се приближи, нити да га опљачка.”

Према томе, “Чуда светог Димитрија” не само да не спомињу никакво досељавања Славена у 7. стољећу из Закарпатја, него јасно и недвосмислено кажу да Славени у 6. стољећу живе у близини Солуна. Од Закарпатија до Солуна је 1560 километара и то никако не може бити близина Солуна, осим у главама битанга са Филозофског факултета у Београду.

4. Јован Ефешки

Јован Ефешки је био епископ Сиријске цркве у 6. стољећу. Написао је књигу “Црквена повијест” у којој описује период од Јулија Цезара до 580-их година. У тој књизи спомиње провале Славена у Тракију и Грчку из 581.-584.

“Та иста година, трећа након смрти цара Јустина, била је позната по најездама проклетих људи званих Славени који су освојили цијелу Грчку, земљу Солунаца и цијелу Тракију, опсустошили и спалили, заузели градове и бројне утврде, одвели становништво у ропство, и постали су господари цијеле земље и населили се у њу силом, без страха, као да је њихова.

Чак и до данас, године 895. (584. по данасњем календару), они су јос увијек утаборени и настањују се и живе у миру на ромејским територијима, ослобођени стрепње и страха, заробљавају и убијају и спаљују, и богате се златом и сребром, стадима коња, и оружијем и научили су да ратују боље од Ромеја, иако су у почетку били прости људи које се нису усуђивали изаћи ван шума у пређеле без дрвећа и који нису знали шта је оружије, изузве два, три кртка копља.”

Јован Ефешки о Славенима пише са мржњом. Његов опис треба одбацити јер је очигледно да Грчка није остала без ромејског и грчког становниства, јер би у том случају, од 6. стољећа у Грчкој живјели само Славени. Међутим, ни Јован Ефешки који толико мрзи Славене, нигђе не спомиње да су они дошљаци из Закарпатија, нигђе не спомиње сеобе. Да су Славени дошли из неке далеке земље, Јован Ефешки не би пропустио да нам то каже. Заправо се ради о томе да је Јустинијан Велики од 527. до 565. године успио освојити цијели Илирик, Италију, Сјеверну Африку и југоисток Шпањолске, те обновити Римско царство. 535. године освојио је Далмацију, па су Славени потиснути на лијеву обалу Дунава, коју петнаестак година послије Јустинијанове смрти поново прелазе и заузимају територије које им је Јустинијан отео.

Дакле, ни код Јована Ефешког нема говора о некакавој сеоби Славена из Закарпатија на Балкан. Милутин Немањић је од 1281. до 1284. својој држави прикључио ђелове Ромејског царства (данашња Албанија и Македонија). Слично као Јован Ефешки у 6. стољећу, тако и ромејски писци, сувременици Милутина Немањића попут Георгија Пахимера, ромееског повјесничара, пишу са пуно мржње и презира о Србима и Славенима и њиховим сукобима са Цариградом. Значи ли то да су се Срби на Балкан доселили у 13. стољећу?

5. Прокопије из Цезареје

Био је правник и повјесничар из 6. стољећа, родом из Цезареје у Палестини, а посљедних двадесетак година свог живота провео је у Цариграду. Написао је двије повијесне књиге у којима спомиње Славене, “О ратовима” и “Тајна повијест”.

“Оба ова народа (Анти и Славени) имају исти језик, крајње барбарски. Штовише, они се уопће не разликују по изгледу. Јер сви су они изнимно високи и снажни мушкарци, док њихова тјела и косе нису ни одвише бијеле или плаве, нити у потпуности нагињу тамном типу, него су сви благо црвенкасте боје. Живе тежак живот у крајњој запуштености као Месагети (један од назива за Хуне), увијек прекривени прљавштином, а сасвим ријетко се дешава да су рђави или злотвори, него у једноставности чувају хунску нарав. У ствари, Славени и Анти су заправо имали исто име у далекој прошлости. Јер некад су се и једни и други називали Спорима и то, претпостављам, стога што спорадично размјештени настањавају земљиште. Управо због тога и обитавају на пространом земљишту. Јер највећи дио сјеверне (лијеве) обале Дунава држе управо они. Тако отприлике стоји ствар са овим народом.”

Kао ни претходни извори, ни Прокопије нигђе не спомиње досељавање Славена из Закарпатја на Балкан. По њему, у вријеме Јустинијана И. Великог, Славени држе лијеву обалу Дунава која је тада граница између обновољеног Римског царства и Славенске државе. Јустинијан је, као што смо већ виђели, заузео Илирик у склопу обнављања Римског царства, а Славене је потиснуо на лијеву обалу Дунава. Из Прокопијевих ђела јасно произлази да Славени средином 6. стољећа владају ђеловима Војводине и Славоније. Ни Прокопије који их детаљно описује не даје никакве назнаке да су се недавно доселили из Украјине или Пољске.

Закључак:

Ни један од анализираних извора не спомиње досељавање Славена на Балкан у 7. стољећу. Банда са Филозофског факултета ради овако: ако је неко на било који начин спомено Славене у 6., 7. или 8. стољећу, то је за њих доказ досељавања. Али Славене спомињу и у 9., 10. и свим осталим стољећима, све до данас. Споменути аутори углавном пишу о ратовима Цариграда и Славена. По истој логици би се и ратови Турака са Србима могли узети као доказ досељавања Срба у 14. вијеку на Балкан. Након пада Смедерева под Турке, 1439., српска држава је постојала још више од 100 година, а граница између Османског царства и српске државе, била је од прилике негдашња граница Ромејског царства и славенске државе на Дунаву.

Сви ови, као и други извори који долазе из католичког или ромејског (византијског) миљеа Славенима су изразито несклони, што је и очекивано јер су им и Ватикан и Цариград вјековима покушавали наметнути своју вјерску и цивилну власт. Из горе наведених извора, као и из многих других, јасно је да Славени у 6. стољећу контролирају лијеву обалу Дунава, што укључује Војводину и Славонију, а живе и у околини Солуна. Ти ромјески писци ипак Славене и Србе мрзе мање од аутошовиниста са Филозофског факултета у Београду, па признају да су Славени једини народ који не држи робове, народ који од давнина живи у демокрацији и чије жене толико воле своје мужеве, да често умиру од туге за њима. Али о томе другом приликом.”

Извор: Еспресо.рс

Loading...
loading...
Loading...