Србија

ЈЕДНА ОД НАЈБОЉИХ СРПСКИХ ГЛУМИЦА ПОКУШАЛА ДА СЕ УБИЈЕ: Запомагала по улици, нико се није ни ОКРЕНУО ДА ПОМОГНЕ

Нико није равнодушан када се спомене њено име

Глумица Мира Бањац освојила је срца публике својом харизмом и изузетним талентом, те нико није равнодушан када се спомене њено име.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Успешно корача ка 90-години, а и даље глуми и са одушевљењем прихвате нове улоге. Мира припада првој генерацији глумаца која је завршила Позоришну школу у Новом Саду 1950. године. За време Другог светског рата била је годину дана у Првој пролетерској бригади.

Детињства се нерадо сећа. Никада се не би вратила у то време. Живот је није мазио, али Мира, никада није одустајала. Корачала је кроз живот уздигнуте главе.

– Ја, у ствари, уопште и нисам била дете. Била сам, ето, неко биће. Друго, живела сам код бабе. Мој отац је био Американац. Довели су га овде кад је имао двадесет и неку годину. Није ни знао српски, оженили су га мојом мајком која је била лепа девојка – присетила се раније Мира Бањац, а онда насатавила да су њени родитељи живели свега четири године заједно, а онда се тата вратио за Америку, с обећањем да ће послати њеној мами папире за њу и малу Миру. Желео је да и оне дођу. Обећање је испунио, али се десило нешто што ће дуго памтити.

– Моји ујаци нису дали. И тако, ми не одосмо. Онда је мајка отишла у Београд, где се запослила. Када су затворили границе између Србије и Хрватске, она је остала у Београду, ја у Ердевику, где сам и рођена, код бабе и тетке по оцу, која је такође дошла из Америке и слабо говорила српски. Те две жене су се страховито свађале, а ја сам живела у томе и у чежњи за мајком. Због њих две, баке и тетке, никада нисам научила енглески – признаје Мира.

Када је дипломирала, одмах се удала и то за своју прву велику љубав, Андреју Јовановића. Упознали су се на студијама глуме у Новом Саду. Мира је већ у 24. постала мајка, родила је сина Бранислава Брану.

– Све се брзо дешавало. А онда сам се од мужа развела кад је Брани било пет година. Док је био мали, имала сам срећу да ми је мајка пружала велику подршку, а и с бившим мужем била сам у добрим односима све до његог одласка на онах свет. У животу добијамо само оно што дајемо – рекла је раније Мира и нагласила за „Стори“.

– Пошто сам рано остала сама са сином, понекад сам мислила да због честих путовања нисам била ту када сам му била потребна. Приватни живот увек губи. У животу је најважније пронаћи равнотежу, знати шта је важно, а шта није и своје време трошити само на битне ствари. Треба се правилно распоредити, али наравно то није увек могуће јер не зависи све од вас. Али, нажалост, то се научи тек са годинама.

– Нисам о томе размишљала. Ту сам негде стала и рекла: То је моја судбина.

– Човек има право да бира где ће да сконча. Вратила сам се у Нови Сад јер ми је требао лаганији живот и мирна лука. Нисам се разочарала када сам се вратила, пошто сам нашла све оно што сам оставила, чак и људе с којима сам се годинама дружила. Мислим да ми позоришни Нови Сад никада није опростио позоришни Београд- одговорила је Мира за „Стори“ када су је упитали због чега сте се након двадесет две године живота и рада у Београду преселила у Нови Сад.

Мира се за „Политику“ присетила живота у метрополи. Упитана да ли би, да може, нешто мењала у каријери и животу, одговорила је:

– Како да не! Мењала бих велики део свог живота у Београду“.

Мира Бањац је у једном кризном моменту размишљала да себи одузме живот.

– Јаукала сам београдским улицама, била сам на ивици да дигнем руку на себе. Морала сам да позајмљујем новац. Прво сам наишла на зеленаше, који су узимали по три пута више и то је био рашомон. Једног дана сам отишла у хотел ‘Метропол’, наручила кафу, села да напишем писмо и хтела да се бацим доле – открила је глумица.

– У једном тренутку позвао ме је Стипе Делић. Каже хоће да радим велику главну улогу. Била је то чувена Марија, због које су ме шишали до главе. Уговор је био милионски. Потпишем и вратим све дугове. То је био мој мрак, али и процишцење. Пола динара више у животу нисам позајмила! – не бих-рекла је тада Мира.

Позитиван дух је никада није изневерио. Играла је често комичне улоге које су је терале да чува те лепе моменте које ће пренети и у приватном животу.

– Можда је то неко мало лукавство још из младости. Рано сам увидела да нисам лепа девојка, па сам се лукаво дружила са онима које су биле веома лепе, али незанимљиве. Кад идемо на неку журку, прво пустим да прође еуфорија коју изазива њихова појава и лепота, а онда се ту негде умувам и у неком тренутку вицкасто скренем пажњу на себе. И тако одједном друштво прелази код мене. Шта ћеш, сналазила сам се- рекла је раније Мира.

Остварила је безброј позоришних, филмских и телевизисјких улова. Стекла пријатеље за цео живот. Али увек су је фасцинирали како каже људи боеми.

– Волела сам ту боемију, мислим да сам јој чак и припадала. Али испод те боемске љуштуре крило се огромно благо. А нису се отварали. Тешко је било доћи до њих изнутра. Паја Вуисић је писао дивне песме, говорио језике, био веома образован, али се тиме није разбацивао. То је знало само неколико његових пријатеља, показивао је ту своју страну само где је он мислио да то треба. Мика Антић такође, био је боем, али имао је и једну скривену а дивну поетску димензију која је била сасвим лична. Рецимо, сећам се како је једном нестао у време кад је становао код мене. Нема човека два дана! Кад се вратио, сва у чуду питам га где је био. Он ми одговори да је био у Љубљани и да је тамо ишао да би однео љубичице једној жени, односно оставио их у њеним вратима. Знао ју је само из виђења. Он је, дакле, отишао у Љубљану, дао и последњу пару за пут, само да би једној жени оставио љубичице у вратима и вратио се. Зоран Радмиловић! Приватно баш и није био неки весељак. Интровертан човек. Огроман, зачуђујући таленат, за којим једноставно, слепо идеш. Поклонио ми је књигу, своју монографију, са посветом на француском, и рекао да је не прочитам док је он жив. Француски не знам, нисам је превела ни до данас, а мислим да и нећу- рекла је раније за „Време“ Мира Бањац.

Никада се није понашала као размажена дива, а за то је имала добро објашњење.

– И слава је кварљива, захтева једну озбиљност ношења, разумност, једноставност. Слава може брзо и да се потроши, да се као крупна новчаница уновчи у ситне мале динаре. Увек сам више волела да кажем резултат неког рада, него слава. Јер, слава може доћи преко ноћи неком ко је и не заслужује. Има једна дивна мисао једног француског филозофа: „Бити јако изнад, значи спустити се.“ Слава је препознатљивост посла који радите. И то је одговорна привилегија, али која обавезује. Никада никог нисам одбила на улици, ако је желео да са мном разговара. То је моја публика, ја од ње живим. На пијаци ми је једна сељанка рекла: „Јао, што ја тебе волим!“ Кажем јој: „И ја тебе волим.“ „Али, ти мене не познајеш.“ Одговорих јој: „Али ја од тебе живим.“

Каже да је увек живела мали живот и тражила себе у простору и то није шкодило њеној каријери.

– Активна сам, нисам опуштена. Ја када будем ван посла, то је мој крај. Ја нећу да умрем, ја ћу да угинем као биљка коју нису заливали- истакла је Мира.

Извор: Еспресо.рс

СРБИЈА

РУСИЈА

ПРАВОСЛАВЉЕ