Свет Србија

Марић зинуо и без речи посматрао госта који је разбио све српске илузије: Амери хтели да УНИШТЕ Албанце и врате нам Косово!

Некадашњи дипломата Небојша Вујовић испричао је код Миломира Марића, у јутарњем програму, да су Американци још у Дејтону нудили Милошевићу историјску шансу да решии проблем Косова, а њихов концепт је био широка аутономија за јужну српску покрајину и распоређивање НАТО трупа.

План је био да трупе које су Американци морали да повуку из Немачке, након 40 година од завршетка Другог светског рата, распореде у Босни и по Косову. Тиме би ревитализовали НАТО као потребну оружану силу која би спречавала међуетничке сукобе, хуманитарне катастрофе… Милошевић није искористио ту шансу.

То што су тада Американци нудили у Дејтону за Косово је било доста флексибилно. Ја сам прочитао тај њихов папир. Они су нудили концепт – више од аутономије, а мање од независности. После Дејтона је последња шанса за решавање Косова била 1998. година када је усвојена резолуција СБ УН 1160 у којој се каже да је УЧК терористичка организација.

Американци су отоворили врата да својим учешћем елиминишу такву претњу а да своје трупе удоме у Бонстилу. Они су нам стално говорили – не можете сами то да решите. Није Милошевић имао никакав рок али постоји безброј телеграма од Американаца који су нам рекли – ви ово сами не можете да решите, треба вам помоћ гориле од 300 килограма.

То ми је исто рекао Енди Бер у зору бомбардовања. У Рамбујеу су заоштрили, ту су тражили све. Не само трупе на Косову већ да им се омогући приступ целој територији тадашње СРЈ.

Да смо решили проблем Косова и да смо пустили Американце не би било бомбардовања. Али када кажем решили мислим на концепт – више од аутонимије, мање од независности.

Оно што нам је нуђено у Рамбујеу је била капитулација за нас, а то нико није могао да потпише. Код Американаца је све вођено интересима. Знате ако не прође шарм Холивуда онда пролази шарм Пентагона. Е ми смо добили шарм Пентагона.

Нешто се не зна… Наиме, 5. априла 1999. на 50. годишњицу НАТО, одржан је самит Алијансе у Истанбулу на нивоу шефова држава и влада. У том документу, тзв. Истанбулској декларацији НАТО, стоји један члан у коме се каже: “Ниједна држава која претендује на чланство у ЕУ не може да уђе у Европску унију док не постане чланица НАТО.”

Ја сам био у преговорима… И нисмо преговарали у Куманову већ у француској војној бази код Табановца. На пола пута заправо од Табановаца до Куманова. Једном смо побегли на роштиљ у Куманово.

Спавали смо под шаторима на металним столицама а они нас будили и доносили нову серију папира. Марићу, ја нисам преговарао у бриселским салонима и јео колачиће већ под шаторима на зеленим столицама, дрвеним клупама и прашњавом земљаном терену и под бомбама…

Ја сам променио место одржавање преговора. Ја сам из кафане Европа 93 пребацио у Табановце. А у тој кафани нисмо ни били. Мени су убили капетана док смо долазили на преговоре. Генерал Лазаревић ми је рекао да одем и да издејствујем промену места преговора. А онда ме је позвао Милошевић.

– Вујовићу шта си то урадио?, питао ме је Милошевић.

– Променио сам председниче место преговора.

– Зашто си то урадио?

– Убили су ми капетана…

– Кога си питао?

– Нисам никога… Али ако не могу да преговарам о месту одржавања преговора како ћу да преговарам о суштини споразума.

– А где су сад преговори?, упитао ме је Милошевић

– У Табановцима…

– А па добро… Једном код њих једном код нас.

– Председниче Табановци нису код нас већ у Македонији.

Тај споразум који смо издејствовали је био максимум под тим околностима и сматрам да и данас треба да се држимо Резолуције 1244.

 

 

Извор: Ало.рс

Loading...