Русија Свет

ШОКАНТАН ПРЕОКРЕТ: Ердоган преварио и надиграо Путина! ЕВО ШТА СЕ ДОГАЂА

Фото: јутјуб

Турски успех преузимања про-џихадистичке провинције у Сирији, Идлиба, показује да је све мање вероватно да ће Сирија успети да сачува Идлиб као део своје територије.

Сиријска влада се снажно бори против џихадских снага у Идлибу, које испуњавају турске стандарде као “умерени побуњеници” против сиријске владе, али уколико Русија, коју је позвала Сиријска влада, не буде уложила више напора за одбрану Сирије(што се чини све мање вероватним), уместо да се понаша као освајач, попут Турске и Сједињених Држава, Турска ће освојити Идлиб и постаће део Турске.

Loading...

Према томе, Турска је већ почела да гради инфраструктуру чак на северу и истоку Идлиба, како би проширила своје захтеве на још већи део Сирије, а не само у Идлибу. То можда није био део договора, који су, у Техерану, 9. септембра 2018. године, разрадили Путин, Рохани и Ердоган, на основу ког је Турској омогућено да преузме, само привремено, покрајину Идлиб , која је далеко највише џидашки настројена од 14 провинција у Сирији. Турска је требало да је задржи само привремено, али тачни услови руско-турско-иранског споразума никада нису јавно објављени.

До техеранске конференције 9. септембра 2018. године, Идлиб је била покрајина којој је Сиријска влада пребацивала поражене џихадисте, који су се предали уместо да се одлуче да остану и умру тамо где су били. Сиријска влада дала је опкољеним џихадистима ову крајњу опцију, како би се, што је више могуће смањио број цивилних талаца џихадиста, који би такође вероватно били убијени у кампањи општег бомбардовања.

Дакле, постојеће становништво Идлиба, које је већ било највише настројено џихаду у Сирији, сада се преплављује додатним хиљадама поражених џихадиста који су одлучили да се предају.

Непосредно пре конференције у Техерану, што је уједно био и разлог одржавања конференције , САД, њени савезници и УН, су захтевали да се свеопшта инвазија на Идлиб, коју је планирала Владе Сирије и Русије, не сме одвити из ‘хуманитарних’ разлога. Штавише, америчка влада је претила да ће повећати своје снаге против Сирије ако би та инвазија била извршена.

Међутим, сада је јасно да Ердоган неће испоштовати своје обећање, да ће то бити само привремена војна окупација Идлиба. Питање је: шта Сирија, Русија и Иран могу учинити како би задржали Идлиб у Сирији и да ли уопште то желе. Ако Сирија изгуби те џихадисте, не само да ће изгубити можда стотину хиљада преживелих џихадиста тамо, од којих су многи дошли из других земаља како би се борили против секуларне владе Сирије, већ ће такође изгубити неке од тих идлибских становника, који су увек били против сиријске секуларне владе.

Пошто ти људи више не би гласали против Башара ел-Асада, јер би били део Турске, то би заправо представљало политичку предност за Асада. Ипак, он се томе одупирао, како би одржао Сирију уједињену, чиме је одувек био посвећен.

Преговарачка позиција Турске је изузетно јака, јер је Турска сада посредник између америчког савеза НАТО-а (од чега је Турска једина претежно муслиманска чланица од када се придружила 1952.)и Русије.

Русија је спасила Ердоганов живот 15. јуна 2016, када је руска војска у региону пресрела веома осетљиву војну размену и шифроване радио поруке које показују да се турска војска спрема да изврши државни удар против администрације у Анкари.

Након тог догађаја, спољна политика Турске је дефинитивно окренула свој курс, да не буде повезана са САД-ом и успостављена је тако да служи искључиво Турској. Међутим, Ердоган се држи чланства у НАТО-у, јер даје Турској огроман утицај који може да искористи како би преотео територију од Сирије, што амерички режим жели од Турске.

Ердоган је јасно обавезао Турску да преузме барем делове североисточне Сирије отварајући образовне установе у Сирији и градећи аутопутеве у северним деловима Сирије.

Амерички режим се очигледно припрема да помогне Турској у преузимању делова Сирије, али се посебно фокусира на Иран. 24. маја 2019. године, амерички Стејт департмент је објавио “Грант Оппортунити” за невладине организације да буду “Подршка локалној управи и цивилном друштву у Сирији” и нуди до 75 милиона долара свакој од њих, како би се “супротставиле екстремизму и дезинформацијама које шире иранске снаге“ и укинуле присуство иранских снага и пуномоћника у Сирији” и на други начин подржале амерички рат против Ирана.

Можда су се САД и Турска сложиле да ће се операције Сједињених Држава против Сирије наставити у турским подручјима након што се заврши америчка окупација преосталих делова Сирије.

Изградња турских универзитета и аутопутева у Сирији, била би огромна и очигледна победа Доналда Трампа, али још већа победа Тајипа Ердогана, који сада, чини се, опет делује као амерички савезник против Русије.

Успешна агресија је обично немогућа без савезника, а САД, изгледа, да опет има једног – Турску и то као изузетно важног (можда важнијег него икада раније). Влада Сједињених Држава жели да одузме земљу сиријској влади. Турска влада жели да буде Влада која ће је преузети. Изгледа да су САД и Турска постигле договор.

Саме САД настављају своју незакониту окупацију сиријске територије источно од Еуфрата, претходно оправдавајући инвазију и окупацију сиријске територије под изговором борбе против такозване “исламске државе”.

Kако су амерички напори уништења Сирије пропали, САД сада трајно заузимају територије једног од најближих и најважнијих иранских савезника. Америчка окупација ће остати константан, потенцијални извор шире инфекције и за Сирију и за остатак региона.

Самит Ердогана, Путина и Роханија у Техерану, у септембру 2018. године је био кључни за одлучивање како ће се носити са џихадистичком покрајином у Сирији: Идлибом.

Дана 9. септембра 2018. дневни лист Сабах, контролисан од стране турске владе, објавио је “Исход самита у Техерану” у коме је писало да:

Знамо за чињеницу да је Ердоган имао за циљ да спречи руски и Асадов режим да спроведу свеобухватну операцију у Идлибу. У том смислу, добио је оно што је желео. На заједничкој конференцији за штампу, руски председник је саопштио да су те три земље, на захтев председника Ердогана, позвале све стране да положе оружје. Тако је постало могуће спречити још једну хуманитарну катастрофу, нови прилив избеглица, колапс процеса у Астани и радикализацију умерене опозиције, која би се приближила Ал Kаиди у Сирији. Истовремено, направљена је јасна разлика између „терориста“ и опозиционих група. Нема сумње да је предлог иранског председника о уклањању Сједињених Држава са истока реке Еуфрата био у складу са Ердогановом властитом агендом.

Ипак, истинитост последње реченице је још увек сумњива.

Al Masdar News  10. септембра 2018. године саопштио да су “Русија и Иран већ обавестили Турску да неће прихватити никакве џихадистичке фракције унутар Идлиба; међутим, Турска је покушала да убеди Москву и Техеран да жели да очисти територије од ових група, што су Путин и Рохани прихватили и тиме омогућили војницима Турске да се боре са њима у Идлибу. Али је Ердоган очигледно лагао у вези са тим. Он није елиминисао џихадисте – он их је штитио.

Већ следећег дана, сиријски медији преносе да “Ердоган купује време за терористе на Техеранском самиту“.

Не треба бити геније да би се схватило да то заправо значи припајање сиријске територије, учвршћивање турских снага као заступника слободне сиријске војске, док лажно легитимише њихово присуство кроз трилатерални споразум, направљен (треба напоменути) без присуства земље о којој се ради, Сирије, закључује анализу Ерик Зуес за Сакеров блог.

 

Извор: Webtribune.rs

Loading...
loading...
loading...