Rusija Svet

ŠOKANTAN PREOKRET: Erdogan prevario i nadigrao Putina! EVO ŠTA SE DOGAĐA

Foto: jutjub

Turski uspeh preuzimanja pro-džihadističke provincije u Siriji, Idliba, pokazuje da je sve manje verovatno da će Sirija uspeti da sačuva Idlib kao deo svoje teritorije.

Sirijska vlada se snažno bori protiv džihadskih snaga u Idlibu, koje ispunjavaju turske standarde kao “umereni pobunjenici” protiv sirijske vlade, ali ukoliko Rusija, koju je pozvala Sirijska vlada, ne bude uložila više napora za odbranu Sirije(što se čini sve manje verovatnim), umesto da se ponaša kao osvajač, poput Turske i Sjedinjenih Država, Turska će osvojiti Idlib i postaće deo Turske.

Loading...

Prema tome, Turska je već počela da gradi infrastrukturu čak na severu i istoku Idliba, kako bi proširila svoje zahteve na još veći deo Sirije, a ne samo u Idlibu. To možda nije bio deo dogovora, koji su, u Teheranu, 9. septembra 2018. godine, razradili Putin, Rohani i Erdogan, na osnovu kog je Turskoj omogućeno da preuzme, samo privremeno, pokrajinu Idlib , koja je daleko najviše džidaški nastrojena od 14 provincija u Siriji. Turska je trebalo da je zadrži samo privremeno, ali tačni uslovi rusko-tursko-iranskog sporazuma nikada nisu javno objavljeni.

Do teheranske konferencije 9. septembra 2018. godine, Idlib je bila pokrajina kojoj je Sirijska vlada prebacivala poražene džihadiste, koji su se predali umesto da se odluče da ostanu i umru tamo gde su bili. Sirijska vlada dala je opkoljenim džihadistima ovu krajnju opciju, kako bi se, što je više moguće smanjio broj civilnih talaca džihadista, koji bi takođe verovatno bili ubijeni u kampanji opšteg bombardovanja.

Dakle, postojeće stanovništvo Idliba, koje je već bilo najviše nastrojeno džihadu u Siriji, sada se preplavljuje dodatnim hiljadama poraženih džihadista koji su odlučili da se predaju.

Neposredno pre konferencije u Teheranu, što je ujedno bio i razlog održavanja konferencije , SAD, njeni saveznici i UN, su zahtevali da se sveopšta invazija na Idlib, koju je planirala Vlade Sirije i Rusije, ne sme odviti iz ‘humanitarnih’ razloga. Štaviše, američka vlada je pretila da će povećati svoje snage protiv Sirije ako bi ta invazija bila izvršena.

Međutim, sada je jasno da Erdogan neće ispoštovati svoje obećanje, da će to biti samo privremena vojna okupacija Idliba. Pitanje je: šta Sirija, Rusija i Iran mogu učiniti kako bi zadržali Idlib u Siriji i da li uopšte to žele. Ako Sirija izgubi te džihadiste, ne samo da će izgubiti možda stotinu hiljada preživelih džihadista tamo, od kojih su mnogi došli iz drugih zemalja kako bi se borili protiv sekularne vlade Sirije, već će takođe izgubiti neke od tih idlibskih stanovnika, koji su uvek bili protiv sirijske sekularne vlade.

Pošto ti ljudi više ne bi glasali protiv Bašara el-Asada, jer bi bili deo Turske, to bi zapravo predstavljalo političku prednost za Asada. Ipak, on se tome odupirao, kako bi održao Siriju ujedinjenu, čime je oduvek bio posvećen.

Pregovaračka pozicija Turske je izuzetno jaka, jer je Turska sada posrednik između američkog saveza NATO-a (od čega je Turska jedina pretežno muslimanska članica od kada se pridružila 1952.)i Rusije.

Rusija je spasila Erdoganov život 15. juna 2016, kada je ruska vojska u regionu presrela veoma osetljivu vojnu razmenu i šifrovane radio poruke koje pokazuju da se turska vojska sprema da izvrši državni udar protiv administracije u Ankari.

Nakon tog događaja, spoljna politika Turske je definitivno okrenula svoj kurs, da ne bude povezana sa SAD-om i uspostavljena je tako da služi isključivo Turskoj. Međutim, Erdogan se drži članstva u NATO-u, jer daje Turskoj ogroman uticaj koji može da iskoristi kako bi preoteo teritoriju od Sirije, što američki režim želi od Turske.

Erdogan je jasno obavezao Tursku da preuzme barem delove severoistočne Sirije otvarajući obrazovne ustanove u Siriji i gradeći autoputeve u severnim delovima Sirije.

Američki režim se očigledno priprema da pomogne Turskoj u preuzimanju delova Sirije, ali se posebno fokusira na Iran. 24. maja 2019. godine, američki Stejt department je objavio “Grant Opportuniti” za nevladine organizacije da budu “Podrška lokalnoj upravi i civilnom društvu u Siriji” i nudi do 75 miliona dolara svakoj od njih, kako bi se “suprotstavile ekstremizmu i dezinformacijama koje šire iranske snage“ i ukinule prisustvo iranskih snaga i punomoćnika u Siriji” i na drugi način podržale američki rat protiv Irana.

Možda su se SAD i Turska složile da će se operacije Sjedinjenih Država protiv Sirije nastaviti u turskim područjima nakon što se završi američka okupacija preostalih delova Sirije.

Izgradnja turskih univerziteta i autoputeva u Siriji, bila bi ogromna i očigledna pobeda Donalda Trampa, ali još veća pobeda Tajipa Erdogana, koji sada, čini se, opet deluje kao američki saveznik protiv Rusije.

Uspešna agresija je obično nemoguća bez saveznika, a SAD, izgleda, da opet ima jednog – Tursku i to kao izuzetno važnog (možda važnijeg nego ikada ranije). Vlada Sjedinjenih Država želi da oduzme zemlju sirijskoj vladi. Turska vlada želi da bude Vlada koja će je preuzeti. Izgleda da su SAD i Turska postigle dogovor.

Same SAD nastavljaju svoju nezakonitu okupaciju sirijske teritorije istočno od Eufrata, prethodno opravdavajući invaziju i okupaciju sirijske teritorije pod izgovorom borbe protiv takozvane “islamske države”.

Kako su američki napori uništenja Sirije propali, SAD sada trajno zauzimaju teritorije jednog od najbližih i najvažnijih iranskih saveznika. Američka okupacija će ostati konstantan, potencijalni izvor šire infekcije i za Siriju i za ostatak regiona.

Samit Erdogana, Putina i Rohanija u Teheranu, u septembru 2018. godine je bio ključni za odlučivanje kako će se nositi sa džihadističkom pokrajinom u Siriji: Idlibom.

Dana 9. septembra 2018. dnevni list Sabah, kontrolisan od strane turske vlade, objavio je “Ishod samita u Teheranu” u kome je pisalo da:

Znamo za činjenicu da je Erdogan imao za cilj da spreči ruski i Asadov režim da sprovedu sveobuhvatnu operaciju u Idlibu. U tom smislu, dobio je ono što je želeo. Na zajedničkoj konferenciji za štampu, ruski predsednik je saopštio da su te tri zemlje, na zahtev predsednika Erdogana, pozvale sve strane da polože oružje. Tako je postalo moguće sprečiti još jednu humanitarnu katastrofu, novi priliv izbeglica, kolaps procesa u Astani i radikalizaciju umerene opozicije, koja bi se približila Al Kaidi u Siriji. Istovremeno, napravljena je jasna razlika između „terorista“ i opozicionih grupa. Nema sumnje da je predlog iranskog predsednika o uklanjanju Sjedinjenih Država sa istoka reke Eufrata bio u skladu sa Erdoganovom vlastitom agendom.

Ipak, istinitost poslednje rečenice je još uvek sumnjiva.

Al Masdar News  10. septembra 2018. godine saopštio da su “Rusija i Iran već obavestili Tursku da neće prihvatiti nikakve džihadističke frakcije unutar Idliba; međutim, Turska je pokušala da ubedi Moskvu i Teheran da želi da očisti teritorije od ovih grupa, što su Putin i Rohani prihvatili i time omogućili vojnicima Turske da se bore sa njima u Idlibu. Ali je Erdogan očigledno lagao u vezi sa tim. On nije eliminisao džihadiste – on ih je štitio.

Već sledećeg dana, sirijski mediji prenose da “Erdogan kupuje vreme za teroriste na Teheranskom samitu“.

Ne treba biti genije da bi se shvatilo da to zapravo znači pripajanje sirijske teritorije, učvršćivanje turskih snaga kao zastupnika slobodne sirijske vojske, dok lažno legitimiše njihovo prisustvo kroz trilateralni sporazum, napravljen (treba napomenuti) bez prisustva zemlje o kojoj se radi, Sirije, zaključuje analizu Erik Zues za Sakerov blog.

 

Izvor: Webtribune.rs

Loading...
loading...
loading...