Тони Морисон, прослављена књижевница и добитница Нобелове награде преминула је у понедељак увече у 88. години, објавио је њен издавач Алфред А. Кнопф.
Велика списатељица ексклузивно је, и потпуно отворено, говорила је за српски лист пре четири године. Не само о књигама, наравно, већ и о српско-америчким односима, НАТО бомбардовању, америчком “игрању шерифа”, Обами, “колеги по Нобелу” Иви Андрићу…
Ваш последњи роман, “Дом”, прича је о ратном ветерану који се тешко враћа у нормалан живот у расно подељеној Америци. Рат о којем пишете је онај у Кореји, али и даље постоје ратови које Америка води. Једном сте рекли да нисте видели ниједан једини разлог зашто је Америка повела рат у Ираку, а и даље амерички војници умиру на ратиштима широм света – да и не помињемо самоубиства кад се врате кући. Верујете ли да слање америчких војника – и тај став “ми владамо светом” – могу да постану ствар прошлости?
Сигурна сам да се у сваком народу учи и подстиче патриотизам, ипак, веровање у “америчку изузетност” дубоко је укорењено у САД, а став “ми владамо светом” који сте поменули неће нестати у скорије време. Ако тај став спојите са неколико ратних хушкача и профитерством, рат сам по себи оправдава војну интервенцију. Тужно, бахато и бескорисно.
Оно најбоље у вези са САД јесу покретљивост класа, самилост (чак и кад је погрешно упућена), борба за грађанска права и велики организовани напор да се измени култура од обожавања насиља у цивилизованост.
На неки начин, “Дом” уништава наше илузије о педесетим годинама прошлог века, илузије које су нам наметнуле серије попут “Мад Мен” – тамо видимо те младе, прелепе, успешне људе како се лудо забављају, док се уопште не помињу људи као што су Френк Мани из вашег романа, или чак Џозеф Мекарти. После педесетих, дошла је та фаза “црно је прелепо” шездесетих. Када бисте морали да одаберете омиљену деценију – како за вас, тако и за друштво – која би то била?
Омиљена деценија су ми можда четрдесете. Не само зато што сам тада била млада и срећна, већ и зато што је рат против фашизма био од суштинске важности. Мој роман о педесетим годинама јесте покушај да се САД сагледа без ружичастих наочара кроз које су се посматрале у то време и да се открије гњила земља испод тога. За разлику од малобројних изузетака (као што је Други светски рат), ратови попут напада на Ирак воде се у корист “националних интереса”: зарад нафте, ретких метала, трговачких путева, моћи, а понекад само да би се неко правио важан – у случају Гренаде.
Кад смо већ код телевизије, она и даље има огроман утицај на, па, заглупљивање маса. У Србији људи као да гледају само вести и ријалити програме и понекад је, искрено, тешко разлучити шта су вести, а шта забава. Верујете ли да је ријалити ТВ последњи ексер у сандук поп-културе?
И овде су вести забава – исто као и тупи ријалитији. Уз ретке изузетке, вести су трачеви, туче, лажне победе или порази, пропаганда. Ту се ништа не може.
Чувена је ваша писана подршка Бараку Обами у његовој првој предизборној кампањи. Верујете ли да ће га историја памтити као једног од највећих америчких председника или је он био разочарање?
Један од најбољих. Посебно имајући у виду намерне, упорне, малициозне напоре опозиционе Републиканске партије да му поквари планове – чак и ако такви напори униште целу државу. На пример: три пута је наредио укидање затвора Гвантанамо. Сваки пут је Конгрес (који контролише новац) одбио да изда средства да се то спроведе у дело и одбија да се наводним “кривцима” суди или да се одведу у америчке затворе или да се невини ослободе. Савршена републиканска опструкција. Дубока малициозност. То је део “синдрома Обама поремећаја”. Психотични одговор на све што предложи.
Знам да имате велико поштовање за бившег председника Била Клинтона, али у Србији га посматрамо као зликовца, због улоге у НАТО бомбардовању Југославије 1999. Србе и даље боли чињеница да смо били амерички савезници у два светска рата, да би нам Америка потом окренула леђа. Мислите ли да односи између наша два народа могу да крену набоље?
Искрено се надам да ће се ти односи поправити. Клинтон се, по мом мишљењу, осрамотио неуспехом да “помогне” у Руанди, па је његова интервенција у балканском конфликту збрисала критике да је “слаб”. Није баш умео да одреди ко је ту жртва – али је добио епитет ратника, који је овде неопходан за лидера.
Ваш први роман, “Најплавље око”, говори о расизму и расној сегрегацији на врло отворен начин. Колико аутобиографског има у причи о Пеколи? Да ли верујете да се Америка и даље бори против расизма или је тај рат – за промену – добијен?
Расизам је једна од оних социјално и политички конструисаних мржњи. Оно што сам хтела да истакнем у “Најплављем оку” јесте да свака дискриминација заснована на националности наноси бол жртви и може да јој уништи емоционални живот – посебно незаштићеном детету. Пекола је измишљен лик.
Док сам гледао Тарантиновог “Ђанга” нисам могао а да не помислим – и то у неколико наврата – на ваш роман “Вољена”, и на то како су на потпуно различите начине приказани робови и робовласници. Мислите ли да је исмевање ропства (што је Тарантино, ваљда, покушао) добра ствар у борби против расизма или је, ипак, врхунац неукуса?
Нисам гледала филм и највероватније и нећу будући да ми и оно мало што знам о њему сугерише да је налик оним минстрел шоуима, некада тако популарним у Америци, у којима се страхоте крију испод ироније и шала.
Зову вас “Савест Америке”, а исту синтагму је за вас употребио и председник Обама. Када бисте могли да само једну реченицу – а не читаву књигу – шапнете Америци, која би то реченица била?
“Молим те, одрасти.”
Популарни водитељ Раш Лимбо назива вас марксистом и социјалистом. Сигуран сам да вас је баш брига шта он говори, али који је заиста ваш став о социјалној правди, и зашто је та реч “социјалиста” тако погрдна у Америци, а не и у остатку света?
То је заостатак из антикомунистичког речника из педесетих година. Сулуда и запањујуће глупа комбинација политичких система пројектована да заплаши Американце и подржи сурови капитализам.
Шта мислите о рату против тероризма? Нису ли терористи успели да нас направе много несигурнијим, уплашеним, да нас натерају да пристанемо на губитак личних слобода?
Рат против тероризма је истовремено и лажан и озбиљан. Озбиљан јер има крваве последице. Проистиче из патријархалне злураде надмоћи и верског фанатизма. Лажан јер оправдава лажно, спорадично насиље смишљено да одржи страх и сервилност на много начина.
Врло касно сте се пробили – било вам је 39 година кад је “Најплавље око” изашло. Верујете ли да је за то крива комбинација боје коже и пола?
Нисам ја била спречавана да објављујем зато што сам жена. Али јесу ме дванаест пута одбили пре него што су ми објавили прву књигу, и то, мислим, зато што роман није био довољно “црначки револуционаран”. У то време издавачи су били више заинтересовани за књиге младих црнаца типа “убиј белца”.
Међу лауреатима Нобелове награде за књижевност, уз ваше, јесте и име Ива Андрића. Јесте ли читали његове књиге, или можда постоји неки други писац из Србије или бивше Југославије којег цените?
Одавно сам читала и волела Иву Андрића. Годинама сам се дивила његовим делима “Госпођица” и “На Дрини ћуприја”.
Извор: Недељник
