Русија Свет

ПУТИНУ ПРЕКИПЕЛО, ЕРДОГАН У ШОКУ: Руски председник дозволио бомбардовање турске војске

Напади сиријских ваздухопловних снага на турски војни конвој у провинцији Идлиб 19. августа заоштравају односе између Русије и Турске.

Саопштење за јавност турског министарства одбране од 19. августа, а у вези са ситуацијом, на Сирију се не односи ниједном док се чак четири пута односи на Руску Федерацију – што јасно даје до знања да Анкара види смртоносни инцидент као обрачун са Москвом.

Loading...

Након турских изјава, руски званичници и државни медији су чутали, чекајући реакцију Кремља, која није трајала дуго. Након што је тог дана поздравио француског председника Емануела Макрона у Москви, руски председник Владимир Путин поновио је подршку Москве војном притиску Дамаска у провинцији Идлиб.

„Желио бих да напоменем да је пре потписивања одговарајућих споразума у ​​Сочију о демилитаризацији дела зоне Идлиб око 50 одсто те територије било под контролом терориста, а сада тај број износи 90 одсто. Очевидци смо сталних напада који одатле долазе и више од тога, видимо кретање милитаната из тог региона у друге делове света, а то је изузетно опасно “, рекао је Путин.

“Било је и бројних покушаја напада на нашу ваздушну базу Хмеим из зоне Идлиба, тако да подржавамо напоре сиријске војске у спровођењу локалних операција за неутрализацију ових терористичких претњи”, додао је, указујући на то да Русија оправдава војну акцију у Идлибу.

Русија и Турска подигле су своје односе на виши ниво при чему је Москва наступала као „стратешки провајдер безбедности“ за Анкару. Русија је пре неколико недеља испоручила Турској први део свог ракетног система С-400, а у току је низ билатералних пројеката који су критични за обе стране.

Ситуација у Идлибу, међутим, већ дуже време прети да наруши везу, а најдраматичнија неслагања почињу од априла.

Анкара, с једне стране, подржава сиријске опозиционе групе одане Турској у њиховим борбама са коалицијом исламистичких фракција Хајат Тахрир ел-Шам, али с друге стране такође спроводи војно-политичке потезе који осигуравају стратешко присуство Турске у овом делу Сирије.

Русија би се можда и помирила са тим да снаге које су се груписале у Идлибу, а који се противе сиријском председнику Башару ел-Асаду, нису представљале безбедносну претњу за руске војне објекте у бази Хмеим. Сиријско руководство, међутим, не може бити задовољно агресијом Турске у Идлибу и војним присуством на сиријској земљи изван онога што је договорено у Сочију. И док Анкара изгледа не сматра Асада независним вођом у овој ситуацији, Москва мора да узме у обзир бриге сиријског руководства, макар само ради сопствене репутације силе која је лојална својим савезницима.

У том погледу, непрекидно бомбардовање и напади беспилотних летелица на руску ваздушну базу пружају Москви савршен разлог да подржи напредовање сиријске војске у областима за које се сматра да могу да угрозе руску војску.

Другим речима, Асад има стратешки проблем са турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом у Идлибу, док Путин има тактички проблем. То пружа разлог веровању да Русија и Турска вероватно неће ратовати једна против друге због Идлиба – уколико се, наравно, не догоди неки вец́и инцидент који би променио њихове ставове.

Међутим, како борбе у зони „деескалације“ Идлиба трају, све опције на столу су неугодне и за Русију и за Турску.

Анкара има могућност да од два зла изабере мање.

Једна од опција може укључивати додатна турска појачања и касније ескалације са сиријском војском и, продужено, Русијом – нешто што се чини да се догађа управо сада. Друга опција може да подразумева ажурирани, ако не и нови, договор између Анкаре и Москве, који би – иако можда не одговара Ердогану и његовој изборној јединици – и даље могао бити бољи од отвореног непријатељстава с Путином.

Русија, заузврат, такође ризикује да се увуче у сукоб који нема много везе са свеобухватним циљевима своје кампање у Сирији, а углавном су се односили на суочавање са Сједињеним Државама, а не са локалним силама.

У теорији, Русија би могла да пристане на контролу сиријских опозиционих група које подржава Анкара над подручјем Идлиб, под условом да Турска гарантује несметан саобраћај дуж магистралног пута М5, што је предвиђено меморандумом из Сочија.

И Анкара би се могла сложити с тим решењем под условом да ниједна борбена активност не утиче на положаје турских осматрача на линији фронта. Међутим, проблем овде може бити начин на који сиријска војска прекраја границе зоне деескалације, завршава извештај ал-монитор.цом.

Извор: Wебтрибуне.рс

Loading...
loading...
loading...