Русија Србија

Руси упозорили Србију: Ово НАТО планира да уради !

Леонид Савин, руски геополитичар, блиски сарадник Александра Дугина и шеф администрације Евроазијског покрета говорио је за портал Srbijadanas.com о тренутној ситуацији у свету, од Русије и САД до Латинске Америке и Блиског истока.

Дотакли смо се теме наследника Владимира Путина, ситуације у Сирији, новог таласа америчког империјализма, али и Србије у контексту “НАТО Балкана”. Савин је открио шта саветује нашој земљи по питању односа са западним силама, кога види као савезника у Србији, као и на кога би било најбоље да се угледамо.

Loading...

Ви сте један од представника Евроазијског покрета. Како бисте географски, културно и етнички дефинисали евроазијски простор?

Евроазијски простор је географски дефинисао Едвард Зис, који је једно време радио и у Србији. Са друге стране, геополитички Евроазија представља јединствену целину која мора да дејствује апсолутно независно од америчког утицаја. Тежња ка тој независности је управо главни покретач свих активности Евроазијског покрета. Ми стремимо новом, другачијем типу светске политике. Малтене све европске земље, поготово оне које су чланице Европске уније су у потпуности зависне од Вашингтона, као и један део азијских земаља. Наши региони, Европа и Азија, морају да се повежу, зато што је наша географска судбина да будемо самостални од спољних фактора и да одржавамо пријатељске односе између нација и народа целог евроазијског простора, а то укључује и Индију, Кину, Пакистан – све европске земље и регионе.

Да ли евроазијанизам представља модерну врсту пан-славизма, или га превазилази у неким аспектима?

Пан-славизам је био базиран на јединству искључиво словенских народа, и пре свега је представљао братство засновано на историјским коренима. Ми смо дошли до закључка да постоје различити типови цивилизација, као што су персијска, арабљанска, кинеска и многе друге, које не повезује само братство, него нешто дубље и богатије од већ постојећег устројства нација. Оснивачи евроазијског покрета су пре сто година увели идеју Русије као засебне цивилизације у односу на Европу, и наша идеја је да мора бити више цивилизацијских фактора у Евроазији. Али ми нисмо ограничени само на простор Евроазије, већ смо потпуно отворени за сарадњу са афричким и латиноамеричким цивилизацијама.

Русија је од доласка на власт Владимира Путина почела да пробија западњачку “опсаду”. Да ли ће ваша земља успети да се одбрани од свих напада или ће у једном тренутку посустати?

Ми Руси пре свега имамо проблем са западним политичким елитама, а не са народима који живе на том простору. Већ видимо да се на Западу многи људи буне и желе да се ослободе од притиска корпорација и свемоћних елита које их контролишу. На трансатланском западу се елите труде да испуне своју агенду која је дијаметрално супротна од онога што људи желе, и то јасно можемо видети у Белгији, Холандији и Немачкој. Тачно је у потпуности да је Русија већ вековима на мети Запада, и баш зато је Путин предложио идеју велике Евроазије, која ће бити отворена за све нације и све блокове. Кина и Европска унија такође могу да се придруже пројекту Евроазијске економске уније. Да поновим, наш највећи проблем нису народи и људи који живе на западу, већ либералне политичке елите са Запада.

Шта мислите ко се наметнуо као вођа међу западним земљама?

Ја мислим да постоји неки вид консензуса између Велике Британије и САД, међу њиховим елитама, и да су се они наметнули као вође. Али у неким европским земљама су људи почели да се боре против тога, и труде се да успоставе праве демократске процедуре.

Да ли је Салвини један од тих лидера који је устао против хегемоније западних елита и шта мислите о њему?

Салвини и Лега Норд су врло интересантни. Почели су са својом борбом још деведесетих, али су резултати те борбе стална обећања, али без неких видљивих резултата на крају. Лако је обећавати, али који су следећи прави потези. Мигранти су највећи проблем великог броја европских земаља, а у Италији посебно. Ја на пример нисам сигуран да Салвини може да организује такозвани Италегзит, и да врати националну валуту уместо Евра. Једноставно не верујем у то. Моје је мишљење је да ће га европски естаблишмент у Бриселу на крају прихватити, и да ће и он и његова партија променити свој курс, да ће постати много умеренији. У том случају ће се неке друге групе уздићи у Италији и бориће се да заузму њихово место у политичкој констелацији.

Какво је ваше мишљење о Путину. Да ли је испунио очекивања руског народа, и да ли је испунио сва своја обећања?

Прво и најважније, он је успео да заустави дезинтеграцију Русије. Када је дошао на власт, успешно је привео крају ратове на Северном Кавказу, у Чеченији и Дагестану, а затим се бацио на реорганизацију руске економије. Он сада има врло јаку подршку у народу, али само то, по мом мишљењу, није довољно. Крим и присаједињење тог полуострва су сјајан пример успешности његове политике. Путин је такав политичар, он воли доношење важних одлука на светској позорници. Али ја мислим да он може да уради много више за Русију и за целу Евроазију. Добро је што је успео да успостави неки вид баланса у Кремљу. Са једне стране постоји либерални клуб, посебно у економско-финансијском блоку, а са друге су групе које се примарно ослањају на природне ресурсе, такозвани војни блок. Путин је кормилар тог брода.

Ко ће наследити Путина на челу Русије? То је питање које занима светску јавност, да ли ће то бити Сергеј Шојгу, Сергеј Лавров, или неки непознати играч?

Још увек имамо пет сигурних и стабилних година, и сада је право време за тестирање тог “наследника”. У Путиновом фокусу су гувернери из целе Русије, и у тим оквирима он пажљиво проматра ко је најмоћнији, ко ће бити уз њега, и коме може да поклони своје поверење. Важно је и питање његове личне безбедности. Када је Јељцин предао власт Путину, постојао је општи консензус у руском естаблишменту, и знало се да његовој породици неће фалити длака са главе. Кључно је питање ко је његова особа од поверења.

Да ли мислите да ће доћи до нове промене устава у Русији да би Путину била омогућена доживотна власт?

Ја мислим да се то неће десити. Путин је чврсти конституционалиста, и он неће мењати устав. Постоје одређене политичке групе, поготово оне унутар Путинове партије Уједињена Русија, које заговарају ту идеју. Ја лично мислим да ће доћи до стварања неког посебног државног савета којим ће председавати Путин, можда ће чак и председавати унијом Русије и Белорусије.

Поменули сте припајање Крима, што је невероватан успех руске политике. Какво је ваше мишљење о Доњецкој и Луганској народној републици. У вашем интервјуу за наш портал сте изјавили да су то “мафијашке творевине”, зашто то мислите?

Ја и даље тврдим да су то мафијашке творевине. Оне представљају једну велику сиву зону, и неки људи који су ван руског естаблишмента тамо праве хаос. Сматрам да је најбоље да Русија преузме потпуну територијалну контролу над тим регионима. И то није проблем само у Доњецку и Луганску, већ и у Јужној Осетији, Нагорно-Карабаху… Све те делимично признате државе имају проблем са кријумчарењем и кабадахијским понашањем. То је Путинова велика грешка, требао је једноставно да анектира све те регионе Русији, исто као што је урађено са Кримом.

Русија се вратила на светску сцену и на Блиском истоку, када је притекла у помоћ Сирији. Да ли је то почетак неке веће алијансе у региону, колоквијално назване “Осовина отпора”?

Да дефинитивно. Иран је рецимо посебно заинтересован за руску подршку по питању Јемена, и чак су мене лично контактирали да заједнички предложимо решење проблема. Ствар је у том што Русија увек жели да буде кристално чиста по кризним питањима у угроженим подручјима. Не смемо да дозволимо “развлачење” наших ресурса и “расплињавање” наше пажње на различите стране. А ту пре свега мислим на наше војне снаге. У овом тренутку имамо сјајну позицију на Медитерану, морнаричке и ваздухопловне базе у Сирији… Планира се и одржавање великих војних и морнаричких маневара са Ираном. Улазак у регион као што је Блиски исток и грађење нових, дуготрајних савеза се изводи корак по корак, не сме бити брзоплетих потеза.

Што се тиче Сирије, да ли мислите да ће председник Башар Ал-Асад остати на власти и после рата?

Нисам сигуран, он је председник већ дуго времена, и са једне стране ужива велику подршку, док су са друге стране Сиријци већ уморни од свега што се дешава у тој намученој земљи. Постоје озбиљне тензије у сиријском друштву. Могуће је да ће се у будућности наћи на месту премијера, док ће на власт доћи неки нови национални лидер.

Шта мислите о новим могућим кризним подручјима – Либану и Израелу?

Бењамин Нетањаху води веома агресивну политику против Палестинаца и Арапа, док у исто време за то има свесрдну подршку Трампа. Амерички председник подржава готово све пројекте Израела. Са друге стране, Кремљ има одличне односе са Хезболахом, како политичке тако и војне, и током рата у Сирији смо са њима најближе сарађивали. Проблем је што Запад и даље има огроман утицај на политику Либана, држе их у шаци. Спречавају их да имају сопствену војску, а такође дозвољавају Израелцима да прелећу њихову територију и пројектују своју моћ у Сирију. Међутим, у Либану и даље постоји изузетно јак отпор људи, и они су спремни да се боре за своју земљу. Не мислим ту само на Хезболах, већ на готово све политичке актере у Либану.

Ердоган је још један велики играч у Сирији и на Блиском истоку. Да ли мислите да му Путин верује?

Ја мислим да Путин не верује Ердогану 100%, и обрнуто. Али је сада таква позиција да је савез нужан, потребни смо једни другима. Додуше, Турска је много више зависна од нас, пре свега због енергетских ресурса, наше економије и туризма. Они су у нашем фокусу зато што представљају капију Медитерана, а такође су изузетно важан фактор у односу са другим исламским земљама. И за крај, али најважније – они су земља НАТО-а која је решила да води самосталну спољну политику и сарађује са Русијом. То даље имплицира да се савез Турске и Америке полако распада, што је веома добро за Русију и за цео регион.

Кина је у овом тренутку један од најважнијих играча на светској позорници. Да ли је пријатељство Кине и Русије искрено и има будућност, поготово ако узмемо у обзир богатство Сибира које је на дохват руке вечито “гладној” Кини?

Кина има огроман проблем са тиме, са “исисавањем” природних богатстава, иза чега остаје само пустош. Ми имамо проблема са њима у Сибиру, додуше не са њиховом државом већ са појединцима, са шверцерима који сада краду наша природна богатста, дрво, угаљ… Илегални послови буквално цветају зато што граница није добро контролисана. Кина није нама савезник у правом смислу те речи, они на пример нису признали Крим као део Русије. Са друге стране, Кини је потребна Русија као ослонац, поготово у случају могућег сукоба са Тајваном и Америком. Дакле, нисмо савезници, али имамо неке заједничке интересе. Ја лично не верујем Кини превише. Нјихова филозофија је крајње јасна – они су највиша раса на свету, а сви остали су њихове слуге и морају да им се покоравају. Не мислим ту само на нас Русе, већ и на друге народе који се граниче са Кином.

Да ли мислите да ће Америка успети да заустави Пекинг, на пример у Јужном кинеском мору или у Африци?

Ја мислим да покушавају.

А да ли ће успети?

Мислим да Американцима неће успети да зауставе Кину, барем не у некој ближој будућности. Кина је глобални играч, и америчка економија зависи од Кине, исто као и кинеска од америчке – свезани су у тој међузависности. Са друге стране, Кина је сигурна и зато што је географски удаљена од САД. Американци у последње време имају великих проблема са стратешким размишљањем, поготово током Трамповог мандата. Американци имају изузетно чудну агенду, једно кажу, а понашају се на потпуно други начин. Константно газе све оно на шта су се обавезали. Вашингтон има много пречих и опаснијих проблема, и то баш у свом дворишту, и у свом комшилуку. Нјихов највећи проблем су државе са којима се граниче, прилив миграната из Мексика и сукоби унутар њиховог друштва.

Поменули сте кризу у Америци, мигрантску, расну, кризу идентитета… Да ли мислите да ће Америка преживети, или је ово ситуација компаративна са распадом Римског царства – почетак краја?

Заиста се чини да ово јесте почетак краја америчке империје. Садашње стање њиховог друштва ме подсећа на период перестројке пред сам распад Совјетског савеза. На власти је Трамп, авантуриста који је подложан туђим интересима и служи за испуњење туђих циљева, а то је слабљење Америке. За друге земље ће бити најбоље ако се Америка врати изолационизму, и напусти политику нападања сваке земље која им се успротиви.

Што се тиче изолационизма, готово сви, и у Америци и у целом свету су се надали да ће Трамп бити тај изолационистички председник који ће прекинути традицију бомбардовања и шиканирања других земаља. Да ли је Трамп издао очекивања оних који су му веровали, пре свега америчких гласача?

На неки начин јесте, али је то много компликованија ствар. По питању изолационизма постоји неколико проблема. Први је серија алијанси које је Америка изградила током претходних деценија. НАТО, различити савези у Азији, билатералне везе са посебним земљама, на пример Јужном Корејом и Јапаном, земљама Европске уније. Американци имају готово 200 војних база широм света, у којима су стациониране њихове трупе. Не могу тек тако да напусте све то. Са друге стране, постоји и проблем унутрашњих сукоба у Сједињеним Државама, што одговара неолибералним елитама које и желе да задрже контролу над целим светом.

Да ли мислите да ће Трамп победити на следећим изборима?

Уверен сам да ће победити.

У Латинској Америци се врши велики политички преокрет. Левичарске владе полако нестају, и цео континент пада под амерички утицај. Да ли мислите да ће се тај процес наставити или ће бити заустављен?

Искрено не мислим да ће сви пасти под утицај Вашингтона. На изборима у Аргентини ове године победио је кандидат опозиције, Алберто Фернандез из Јустициалистичке странке, чија је окосница перонизам. Надам се повратку неког посебног типа левичарске политике на велика врата. Сличне идеје, поред перонистичких странака у Аргентини промовише и Радничка странка у Бразилу, као и одређене неомарксистичке странке. Ја лично не волим такве групације, али су сви они противници САД, и надам се да ће десничари изгубити изборе у Бразилу. Русија има савезнике на континенту, пре свега Венецуелу и Кубу, али је веома заинтересована да сарађује са свим земљама Латинске Америке. Ми се, за разлику од Америке не мешамо агресивно у политику других земаља, и отворени смо за разговоре са свима. Евроазијски покрет има посебне везе са МЕРКОСУР-ом и другим земљама Јужне Америке. У односу на ситуацију од пре десет година, много више сарађујемо.

Шта мислите о Србији, о политици наше земље, и да ли видите неке пријатеље на политичкој сцени Србије?

Наш прави и искрени пријатељ је српски народ. Ми разумемо да сте под изузетно великим притиском од стране Европске уније и Запада, али се и Русија труди да пружи што већу подршку вашој земљи у сваком смислу, и економском, политичком, дипломатском… Чврсто подржавамо српску позицију по питању Косова и Метохије, и свесни смо да ћемо морати много више да се ангажујемо и да вам помажемо. Али о томе мора да се преговара директно са српским вођством, и по питању Евроазијске економске уније, и по питању билатералних веза. Ми желимо да Срби постану много више политички освешћени и едуковани, и да схвате шта се дешава у свету који нас окружује.

Србија је у сличној ситуацији као Русија. Потпуно је окружена непријатељима и земљама НАТО. Да ли мислите да можемо у тој ситуацији да решимо проблем Косова, Републике Српске, на крају крајева и Црне Горе и Северне Македоније?

Јасно је да је коначни циљ Запада, ваших непријатеља, да вас увуче у НАТО. Њихова пропагандна машинерија, уз асистенцију западних фондација и организација, има за циљ да избрише ваш идентитет, вашу прошлост и вашу историју. Та обећања ме подсећају на комунистичко време у Русији, пред распад Совјетског Савеза, када су нам обећавали европски стандард, и куле и градове. Међутим, ни у Европи није све тако црно. Швајцарска је сјајан пример земље која није чланица ни ЕУ ни НАТО, а изузетно је напредна и одличан је пример европског суверенитета. Србија треба да стреми таквом примеру, да будете балканска Швајцарска и да одбијете да будете пион у западној игри.

У вашем интервјуу за Srbijadanas.com пре годину дана поменули сте “младе и глупе” лидере који преузимају примат у свету. Да ли је Зеленски пример “младог и глупог” лидера?

Апсолутно. Он је само још један пројекат постмодерних медија, обичан кловн, забављач. Али, Украјинци су гласали за њега, и он је сада њихов проблем.

Са којим земљама Русија највише сарађује, кога видите као најближе пријатеље ваше земље?

Имамо бројне споразуме, базе и заједничке војне пројекте са Белорусијом. И са вашом земљом блиско сарађујемо, као и са Кином и Монголијом. И са Ираном је кооперација на заиста високом нивоу, као и са Сиријском Арапском Републиком. Обезбедили смо и техничко-војни споразум са Венецуелом, у светлу чињеница да су њиховим уставом забрањене стране базе на њиховој територији. Имамо и висока очекивања од Турске, без обзира што су чланица НАТО, али би били користан алат за “реорганизацију” те западне алијансе. Укратко, за разлику од Запада, ми смо присутни само тамо где нас желе.

Колико сте упознати са тренутном ситуацијом у Црној Гори, са притисцима на Србе и на српску цркву?

Пре свега, ми црногорско вођство видимо као класичне послушнике запада. Опште је познато да је Ђукановић повезан са мафијом. Код Руса постоји проблем зато што постоје одређене особе које настављају сарадњу са властима у Подгорици. Они су нама увели санкције, а ми њима нисмо, иако можемо да уништимо њихов туризам ако се одлучимо на то. Евроазијски покрет је урадио поједине анализе које смо послали важним доносиоцима одлука у Русији пре неколико година, а главни је закључак да је најбоља политичка стратегија стопирање авио превоза ка Црној Гори. Опозицији у Црној Гори је неопходна руска помоћ, па макар и на неки индиректан начин.

Да ли мислите да Русија може да постане ујединитељ православља и да се врати својим исконским, традиционалним коренима?

Русија је данас мулти-религиозна земља, и поред православља су заступљени и ислам и будизам. Ислам је поготово врло значајна религија и битан фактор, нарочито у области Волге и на северном Кавказу. Црква је у Русији одвојена од државе, али је њен утицај и даље велики. Моје мишљење је да црква може много да помогне као фактор повезивања са православном браћом у другим земљама. Православље је под јаким ударима данас, и Украјина је најбољи пример за то. Тамо се врше свакакве малверзације са црквом, па тако имате самопроглашеног патријарха који прави Украјинску православну цркву. На срећу тај пројекат за сада није много успешан.

Постоји ли у Русији опасност од сепаратизма?

Не, опасност од сепаратизма сада је у потпуности маргинализована. Више не постоји основа за иоле озбиљнији покушај отцепљења било ког политичког или етничког ентитета од Русије.

Да ли је “бела куга” и даље озбиљна опасност за Русију?

Јесте, али су покренути велики пројекти да се тај процес заустави. Постоје национално оријентисане иницијативе, фондови и давања за младе породице, поготово новчана помоћ за друго и треће дете. Обезбеђује се и помоћ приликом тражења посла, изнајмљивања или куповине стана, помоћ око добијања кредита са минималним каматама. Ја сматрам да то није економски проблем, већ више у менталитету људи савременог доба. Ситуација је јако шаренолика, и зависи од региона до региона.

Ко су ваше омиљене личности из историје Русије и Србије?

Из руске историје ја бих навео Александра Невског, Јосифа Стаљина, али и писце као што су Достојевски и Гогољ. Од српских историјских личности бих издвојио великог научника Николу Теслу, али и мање познату личност – Ану Глинску Јакшић, баку цара Ивана Грозног.

 

Извор: Srbijadanas.com

Loading...
loading...
loading...