Србија

ПРОАМЕРИЧКИ ИНСТИТУТ ПРЕДВИЂА: Договор Вучића и Тачија донеће…

Међународни институт за блискоисточне и балканске студије (ИФИМЕС) из Љубљане, Словенија, редовно анализира догађања на Блиском истоку и Балкану. ИФИМЕС је поводом иницијативе предсједника Србије и Косова о прекрајању граница и наводног завршетка дијалога између званичног Београда и Приштине под окриљем ЕУ припремио анализу актуалне политичке ситуације и њене реперкусије на регион и међународну заједницу. Из анализе „Односи Косово – Србија 2018: Споразум Вучић-Тхаçи за два милиона нових избјеглица?“ издвајамо најважније и најзанимљивије дијелове.

Односи Косово – Србија 2018:
Споразум Вучић-Тхаçи за два милиона нових избјеглица?
Током 2.свјетског рата настала је Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ). Државе побједнице креирале су нови свјетски поредак, који је озваничен оснивањем Уједињених нација (УН). Настале су нове државе и нове границе тих држава. Када се радило о ФНРЈ вањске границе те државе настале су као посљедица 2.свјетског рата и сугласности великих сила. Унутарње границе између југославенских република и покрајина посљедично су настале и признате истом аналогијом.

ФНРЈ се временом преименовала у Социјалистичку Федеративну Републику Југославију (СФРЈ). Касније је дошло до распада СФРЈ, а републике унутар СФРЈ постале су независне и суверене државе, док је покрајина Косово своју независност прогласила 2008.године. Тиме је завршена архитектура граница на бившем југославенском простору и окончана југославенска криза.

Арбитражна комисија у оквиру Мировне конференције о Југославији, познатија као Бадинтерова комисија је заузела правно стајалиште, да се границе између бивших федералних јединица (република и покрајина) сматрају државним границама новонасталих држава. Чак су вођена четири рата чији је циљ било прекрајање граница, у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову, а ниједна граница унутар простора бивше СФРЈ није ни за милиметар помјерана односно промијењена. Чињеница је, да постоји неколико међуграничних спорова, али они су у фази рјешавања или су већ поједини ријешени.

Дијалог Косова и Србије са јасним циљем
Проглашењем независности Косова 2008.године интензивирали су се проблеми између новонастале Републике Косово и Републике Србије. Међународна заједница је због тога под окриљем ЕУ покренула 2011.године дијалог између званичног Београда и званичне Приштине. Дијалог је до сада показао скромне резултате, јер је било опструкција од стране учесника дијалога у сегментима, који су одговарали појединој страни-учесници дијалога. Продужавање дијалога омогућавало је појединим политичарима политичко преживљавање. Због тога је рок за завршетак дијалога и закључење правно обавезујућег споразума између Србије и Косова прва половина 2019.године. Заплет је настао када је Бриселским дијалогом предвиђено оснивање Заједнице српских општина (ЗСО) на сјеверу Косова, углавном настањеним већинским српским становништвом. Уставни суд Косова је утврдио, да је предложени Статут о оснивању ЗСО у супротности са појединим одредбама косовског устава. Поред спорних одредби у понуђеном Статуту за оснивање ЗСО кључно је било политичко супротстављање формирању ЗСО од стране појединих политичких партија, прије свега, Покрета Самоопредјељење – Лëвизја Ветëвендосје (ЛВВ), који је оцијенио, да би се формирањем ЗСО нанио непоправљив ударац државности Републике Косово, јер би ЗСО представљала неку врсту ентитета унутар самог Косова, који би у свему подсјећао на ентитет Република Српска унутар државе Босне и Херцеговине. На ту опасност су поред Покрета Самоопредјељење упозориле и још неке политичке странке и пројект формирања ЗСО је заустављен. Званични Београд инсистира на формирању ЗСО, јер га сматра кључним за очување српске заједнице на Косову, што је само дјеломично тачно, јер би у ЗСО живјело око 1/3 свих Срба на Косову, док би остале 2/3 живјело у другим дијеловима Косова. ЗСО би била институционално повезана са властима у Београду. Тиме се ствара модел специјалних и паралелних веза између ЗСО и Србије сличан специјалним везама ентитета Република Српска у Босни и Херцеговини и Србије. У међувремену је започео са радом Специјални суд за процесуирање почињених злочина од стране Ослободилачке војске Косова (ОВК-УÇК), који би требао процесуирати кључне појединце политичког живота на Косову из редова Албанаца, а међу њима су предсједник Косова Хасхим Тхаци, предсједник косовске скупштине Кадри Весели, а вјеројатно и премијер Рамусх Харадинај и многи други високи званичници. Специјални суд је нека врста једноетничког суда, јер је предвиђен да само суди Албанцима што представља правни нонсенс. Косовски политички лидери су чак покренули иницијативу за укидање тог суда, која је под снажним међународним притиском повучена. Управо је Бриселски дијалог полуга помоћу које актуално политичко водство Косова одлаже фактичко дјеловање Специјалног суда.

Бриселски дијалог између Београда и Приштине имао је коначни циљ нормализацију односа и међусобно признање двије државе, који би омогућио првенствено Србији бржи напредак ка чланству у ЕУ и низ финанцијских повољности, док би Косову то значило пут ка чланству у УН. Чак и када би то било тако, ипак постоје друге препреке, које би се могле појавити при чланству Косова у УН, а то је вето сталних чланица УН, Руске федерације и Народне Републике Кине. Пошто Косово нису признале укупно 2/3 држава чланица УН, питање пријема у УН не може добити подршку ни у Генералној Скупштини УН-а.

У цјелокупној ситуацији Србија као самопроглашена неутрална земља се интензивно наоружава, док је Влада Косова мањинска, јер нема одговарајућу подршку у Скупштини Косова, а предсједник Косова Хасхим Тхаçи не ужива подршку грађана. Аналитичари сматрају, да је рјешење из постојеће ситуације пријевремени избори на Косову, који би показали реалан однос политичких снага у тој држави.

Споразум Вучић-Тхаçи за нова два милиона избјеглица
Пошто су Александар Вучић и Хасхим Тхаçи, иначе самоиницијативно сами преузели вођење дијалога, умјесто да то раде премијери Србије и Косова, покренули су иницијативу о корекцији односно прекрајању граница што у њиховом рјечнику значи хисторијско разграничење између Срба и Албанаца. Вучич и Тхаçи суспендирали су уставну улогу премијера и украли су институције државе и неуставно увели предсједнички систем у својим државама. За ту иницијативу добили су подршку и међу појединим државама. Ради се о томе, да би разграничење било извршено размјеном територија и становништва на начин да сјевер Косова припадне Србији, и у том случају више не би било потребно формирање ЗСО, док би већи дио Прешевске долине (Прешево, Медведја и Бујановац) припало Косову, којем је и припадало све до 1956.године и којег на Косову третирају као „Источно Косово“. Постизање таквог споразума проузроковало би масовно пресељење становништва, створиле би се етничке границе и према Вучићу и Тхаçију успоставило би се трајно разграничење између Срба и Албанаца и тиме би према њиховом мишљењу проблем био ријешен. Аналитичари упозоравају да тиме проблем не да не би био ријешен него би проузроковао нове конфликте, страдања, трагедије и најмање два милиона нових избјеглица. У тој иницијативи судјелује и премијер Албаније Еди Рама, који је иначе окружен својим савјетницима, који су са Косова и који су имали одличне везе са Милошевићевим режимом 90-тих година прошлог стољећа, а Вучић и Дачић су били дио тог режима и управо сада симболизирају тај режим. Косовска опозиција се одлучно супротставила тој иницијативи и тражи од предсједника Тхаçија, да одустане од те авантуре, која би могла скупо коштати Косово и затражила ванредну сједницу Скупштине Косова по том питању. Чак се и премијер Косова Рамусх Харадинај супротставио тој иницијативи и изјавио: „Било какво прекрајање граница и размјена територија је позив на нове трагедије на Балкану и могло би изазвати нестабилност и поткопати дугорочна политичка и сигурносна улагања у мир на Косову и у регији“.

Пошто су протекли ратови на простору бивше СФРЈ вођени управо за границе и успркос вођеним ратовима те границе нису помјерене и промијењене, само се појављују нови проблеми. Првенствено је питање, да ли би фактички проблеми били ријешени на такав начин, док наводно те државе имају амбиције да постану чланице ЕУ. Управо ЕУ темељи на различитостима и многе државе чланице ЕУ су мултиетничке, мултикултурне и мултиконфесионалне и због тога је иницијатива Вучић-Тхаçи антицивилизацијска и антиеуропска. Ипак, иза таквог споразума се скривају намјере Вучића, да пропали великодржавни пројект Слободана Милошевића спаси колико је то могуће. Управо Вучић и Ивица Дачић симболизирају Милошевићеву политику из 90-тих година прошлог стољећа, а то би значило да одузимање (губитак) дијелова територије Косова био компензиран припајањем дијелова територије Босне и Херцеговине, који се зове Република Српска. Од тог пројекта нису изузети ни поједини дијелови Црне Горе па чак и Хрватске. Просрпске партије у Црној Гори, чланице опозиционог Демократског фронта (ДФ), заједно са Српским националним савјетом већ стварају такву атмосферу покрећући акцију прикупљања потписа за петицију за поништење одлуке којом је Црна Гора признала Републику Косово.

Реализација једног таквог споразума Вучића и Тхаçија проузроковала би тектонске поремећаје у региону, нове конфликте, страдања, трагедије и нови избјеглички вал, који би захватио најмање два милиона људи, који би своје уточиште морали углавном потражили у државама ЕУ, прије свега, у Њемачкој и Аустрији. Због тога, тко год да подржава један такав споразум мора преузети одговорност за посљедице једног таквог споразума.

Ипак, у овом тренутку за Вучићев пројект важнија је Македонија. Пошто Александар (Вучић) касно стиже на Косово за рјешавање питања Косова, усмјерит ће своје активности на Македонију.

Касно Александар (Вучић) и у Македонију стиже?
Македонију је одувијек обухваћао великосрпски државни пројект. Не изненађује чињеница, да је Србија Македонију признала тек 8.априла 1996.године, дакле послије завршених ратова и пропасти Милошевићевог великосрпског државног пројекта.

Такођер, у догађајима око формирања нове Владе Републике Македоније коју предводи Зоран Заев (СДСМ), у опструкцијама су судјеловале српске сигурносно-обавјештајне структуре, а у инциденту у Собрању 27.априла 2016.године, када је извршен покушај убиства Зорана Заева и неколико његових сарадника били су укључени службеници српске БИА. Тада се у Собрању налазио и саветник за безбједност у Амбасади Србије у Скопју и официр БИА-е Горан Живаљевић. Живаљевић је иначе био замјеник директора Безбједносно-информативне агенције (БИА) Србије. Режим Николе Груевског и Саше Мијалкова тијесно је сарађивао са режимом у Београду. Чак су бројне трансакције и извлачење новца из Македоније извршене преко Србије и уз помоћ србијанских власти. Србија је била једна од ријетких земаља која није подржала постигнути споразум између Македоније и Грчке, којим се рјешава деценијски спор око уставног имена Македоније. Постигнути споразум са Грчком подржала је чак и Русија, али и контраверзни мађарски премијер Виктор Орбáн. Чак је министар вањских послова Србије Ивица Дачић најављивао повлачење признања Републике Македоније под њеним уставним именом. Заједничка сједница Влада Србије и Македоније неколико пута је отказивана. Билатерални сусрети високих званичника или министара права су ријеткост. Србија је чак за свог новог амбасадора у Македонији именовала контраверзног Раде Булатовића, који је бивши директор БИА. Истовремено је Србија појачала своју (пара)обавјештајну присутност у Македонији. Медији под контролом Александра Вучића непрестано шире дезинформације и лажи о македонском премијеру Зорану Заеву и његовим најближим сарадницима.

Нова Влада Републике Македоније успјела је за само годину дана постигнути значајне вањскополитичке успјехе и консолидирати стање унутар земље. Томе је значајним дијелом допринио министар унутарњих послова Македоније Оливер Спасовски, који је успио ојачати сигурносно-обавјештајни систем Македоније, да се адекватно може супротставити сигурносно-обавјештајним насртајима на ту државу. Због референдума, који ће се одржати 30.септембра 2018.године Србија је појачала присутност (пара)обавјештајног апарата у Македонији. На референдуму ће коначно бити потврђен споразум са Грчком и нитко више неће моћи зауставити македонски пут ка чланству у НАТО и ЕУ. Србија се противи чланству Македоније у НАТО-у, јер сматра да угрожава њене националне интерес. Док је на другој страни у Нишу присутно отворено дјеловање Српско-руског хуманитарног центра, који фактички представља ембрион руске војне базе у Србији и представља непосредну пријетњу Македонији и Косову.

Ипак, кључни разлог због чега је Србија повећала присутност (пара)обавјештајног апарата у Македонији је покушај онемогућавања успјешног референдума, јер послије успјешног референдума на ред долази канонско признање Македонске православне цркве (МПЦ). Управо ове године Охридска архиепископија (МПЦ-ОА) је обиљежила 1000 година постојања. Пошто су православне цркве националне цркве, послије успјешног референдума о имену државе доћи ће и до канонског признања МПЦ. Власт у Србији дјелује у симбиози са СПЦ и јасно је због чега се жели онемогућити канонско признање МПЦ.

Перфидност Вучићеве политике у Македонији
Иако се на први поглед може разумјети да су у фокусу Вучићеве актуалне политике Косово и Република Српска (БиХ) у позадини су ипак скривене његове намјере према Македонији. О перфидности Вучићеве политике према Македонији илустративан је и податак да је се Вучић 2.септембра 2018.године сусрео са македонским премијером Заевим на граничном прелазу Прешево – Табановце на којем ће бити изграђен интегративни међународни гранични пријелаз за путнички и теретни саобраћај, а истовремено ради на дезинтеграцији те државе.

Због тога је потребно зауставити иницијативу Вучића и Тхаçија и њихове намјере о прекрајању граница. Косовски парламент ће 4.септембра 2018 на ванредној сједници донијети резолуцију, којом се забрањује предсједнику Косова Тхаçију, да покреће питања разграничења и да у име Косова разговара о размјени територија и пресељењу становништва. Очекује се, да Скупштина Косова покрене и опозив предсједника Косова Тхаçија, јер дјелује протууставно и угрожава територијални интегритет Косова. Најбољи одговор Вучићу дат ће грађани Македоније, који ће на референдуму потврдити потписани споразум између Републике Македоније и Републике Грчке од 18.јуна 2018.године и тако поред убрзаног пута ка чланству у НАТО и ЕУ отворити и пут ка канонском признању МПЦ и исправљању хисторијске неправде према МПЦ. Тиме ће бити заокружена државност Републике Македоније и осигурана будућност за све њене грађане.

 

Извор: ifimes.org

Loading...