Регион Србија

ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА ПРИЧЕ О „ВЕЛИКОЈ СРБИЈИ“ Ђукановић покушава да у Србији створи ГАЂЕЊЕ према Црној Гори

Црногорски председник Мило Ђукановић не престаје да прозива Србију за све и свашта. После изјава о томе да је Србија анектирала Црну Гору у којима је потпуно изврнуо историјске чињенице, он је отишао корак даље, па је по Србији одлучио да “пљује” и по француским медијима.

Тако је у интервјуу угладном француском листу “Фигаро” говорио о разним проблемима на Балкану, од којих већина заиста и јесу реални. Међутим, према Ђукановићем виђењу, сви проблеми Балкана искључиво потичу из Београда. Он сматра и да се идеја о „Великој Србији“ поново уздиже на хоризонту и прети миру у региону.

Црногорски председник је истакао две важне препреке за напредак Балкана – “нервоза” коју стварају нови преговори председника Србије и Косова, али и односи Београда и Загреба.

– Плашим се да такав развој ситуације даје полет присталицама Велике Србије. Неки од њих поново почињу са оспоравањем црногорске независности, тврдећи да Србија има природно право на Црну Гору – рекао је он.

Међутим, све ово и није толико за чуђење ако долази из уста Мила Ђукановића, који је своју државу великим делом изградио на дистанцирању од Србије. Ове изјаве само су део тог пројекта, који међутим иде и много шире и дубље, што многи становници те државе доживљавају као деградацију. Бар оних више од 30 одсто, који се изјашњавају као етнички Срби.

То се може видети у скоро сваком сегменту живота у Црној Гори, укидању дгде су они који се изјашњавају као Срби дискриминисани, где се из Устава избацују српски језик, протерују српски писци из лектира… Поред унутрашњих, ту су и спољнополитички потези који боле Београд – Црна Гора шаље војног аташеа на прославу “Олује”, подржава косовску независност, шаље официре у јужну српску покрајину…

“Слојевита прича” – тако односе Србије и Црне Горе виде саговорници „Блица“.

О стогодишњици завршетка Првог светског рата, ослобођења и уједињења још једном се показало колико су историјски догађаји важни за садашњост, али и будућност, каже за „Блиц“ историчар Милан Гулић.

– Чини се да је о стогодишњици ослобођења власт у Црној Гори постала дезоријентисана јер се најбоље показало да деценије однарођавања, стварања црногорске нације претапањем Срба Црногораца у Црногорце ипак нису постигле свој апсолутни циљ. Показало се да историјско српство Црне Горе није уништено и у пуном обиму је испливало ових дана. Отуда су представници највиших власти у Подгорици понављали већ добро познате флоскуле о окупацији Црне Горе, некаквом пројекту Велике Србије и слично – каже Гулић.

Са друге стране, каже, оптужбе на рачун Србије, извештачени изливи блискости према Косову и слично имају за циљ да се у Србији подстакне осећај гађења према Црној Гори и људима из Црне Горе, без обзира да ли се у националном смислу изјашњавају као Срби или као Црногорци.

– Гађење ствара незаинтересованост и безосећајност, услед чега би Срби у Црној Гори препуштени сами себи и остављени на милост и немилост црногорских власти. Тако се режиму Мила Ђукановића остављају одрешене руке за довршетак процеса претапања Срба у Црној Гори у Црногорце, на чему предано ради већ деценијама. Такође, изјаве Ђукановића који ослобођење и уједињење 1918. назива анексијом или окупацијом, не уклапају се у изјаве „старог“ Мила Ђукановића који је 1. децембар 1918. називао „значајним датумом наше историје, зато што је тада реализована вековна тежња југословенских народа за формирањем заједничке државе“ – наводи Гулић.

Каже и да боравак црногорског министра одбране у Приштини, његове изјаве током те посете и сво позивање Ђукановића и осталих вођа данашње Црне Горе на традиције Краљевине Црне Горе постају гротескни када се подсетимо да је значајан део Метохије припадао управо Краљевини Црној Гори, а данашњи црногорски политички врх се упире признавајући и „поштујући“ некакву независност некаквог Косова.

Дирекор Центра за регионализам Александар Попов понашање Ђукановића, али и турбулентне односе и тензије између две земље, које се константно политички потпирују, види у нагомиланим унутрашњим проблемима и дефициту демократије.

– Њих, додуше, имају све земље региона, а испливали су у пуном одлуку око обележавања Подгоричке скупштине пре десетак дана, што је само продубило и појачало поделе између Срба у Црној Гори и Црногораца, које су све израженије – каже Попов.

Као лошу ствар по цео регион, он види политичаре који махом датирају још из деведесетих година и који “тим копликовањем односа само убирају поене на домаћем плану и то користе у политичке сврхе”.

– Кривицу сносе сви, неко мање, неко више. Док не будемо имали неке нове гарнитуре, ми нећемо изаћи из вртлога деведесетих, и то важи за све – истиче он.

Он, међутим, наводи да су, осим из Црне Горе, и са стране Србије у последњих неколико година стизале разне ствари, од протеривања амбасадора када је Црна Гора признала независност Косова, до називања Црне Горе “квази државом”, па и “искакања” из оквира када је реч о патернализму, односно односу матичне земље према својим грађанима у другим земљама. Србија се, објашњава Попов, мешала у попис становништва у Црној Гори, у новије време имали смо изјаву патријарха Иринеја који је говорио о Црној Гори и НДХ, са чим се и једна министар из владе Србије јавно сложио.

– Зато бих рекао да су разлози свему овоме и унутрашњи и спољни, пошто ниједна страна није невина. Без обзира на то, не разумем коме требају такви односи, сталне тензије и компликовање односа. Црна Гора је у нешто бољој ситуацији од нас пошто је чланица НАТО и ближа ЕУ, а Србији непријатељи више не требају – објашњава он.

На питање да ли је у овом тренутку по Балкан опаснија „велика Албанија“ или „велика Србија“, каже да су то, по његовом суду, повезане ствари. Та прича се, каже, темељи на тези од пре две-три године коју је Тимоти Лес изложио, да мира на Балкану неће бити док не буде велике Албаније, Хрватске и Србије.

– Ако Косово буде признато у УН као држава, приштински политичари говоре да ће се залагати за уједињење са Албанијом. Та прича се стално „подгрева“, а важи и Црну Гору и Грчку. Са друге стране и са српске стране било је истих прича када је, рецимо, председник Србије Томислав Николић говорио о спајању РС са Србијом, па Додик говорио о издвајању РС од БиХ. Зато су ово везане приче – каже он, истакавши да ако се дозволи једно, кренуће и друго за њим.

Попов наводи да не зна шта је реалније, нити шта је већа опасност, али истиче да ће, ако уопште до оваквих сценарија буде дошло, у целу причу морати да буде укључена међунардона заједница која ће у оба случаја дати свој „амин“ или оба одбити, што је можда извеснија варијанта.

 

Извор: Blic.rs

СРБИЈА

РУСИЈА

ПРАВОСЛАВЉЕ