loading...
Србија

НЕ ЗАБОРАВЉАМО! Пре 20 година НАТО бомба убила десетине Срба и Албанаца, а онда су нас засули лецима СРАМНОГ САДРЖАЈА

НАТО пројектил погађа аутобус који прелази мост у Лужанима, 18 километара северно од Приштине. Петнаесторо деце гине, десетине одраслих – Срби и Албанци.

Ракета је била прецизна – мост није уништен.

Мање од сат времена касније, тешко је повређен лекар када је у новом нападу бомбардовано возило Хитне помоћи. Око два сата касније, НАТО авиони су избацивали летке изнад Београда на којима је ћириличним словима писало да “НАТО штити незаштићене на Kосову и Метохији”.

Десетине путника које су првог маја 1999. кренуле редовном линијом из Ниша пут Приштине, преко Подујева, засигурно су осећали страх. Био је то тридесет и девети дан НАТО агресије. Ипак, тако стравичну смрт нико не би могао да замисли.

Аутобус “Ниш експреса” око 13 часова прелазио је мост преко реке Лаб у месту Лужане, двадесетак километара северно од Приштине. Пројектил је буквално преполовио аутобус: један део је пао у реку, а други је остао на мосту.

Подаци о тачном броју жртава варирају у различитим изворима, али се слажу да је у аутобусу било четрнаесторо или петнаесторо деце. Међутим, како наводе неки извори, апарат за карте је потпуно истопљен од топлоте експлозије, те се може рећи да је око 60 људи умрло тог дана.

Удар на аутобус пун цивила преживела су само четири путника.

Изубијана, крвава и изгорела тела била су разбацана свуда око места експлозије, лежала су међу путним торбама и деловима аутобуса који су се разлетели.

Ипак, тешко повређенима и полуизгорелима није имао ко да помогне, јер је амбулантни аутомобил, који се упутио из Прешева, такође је гађан, неких педесетак минута након првог удара. Један од медицинара из аутомобила повређен је тада.

НАТО је сутрадан признао одговорност за напад на аутобус, али је изнео твдрњу да је аутобус “случајно погођен” и да је мета напада био мост којим су се кретале снаге војске и полиције.

Тог 1. маја погинули су и Марија (15) и Никола Петровић (17) из Грачанице, а са њима је била и бака по оцу Смиљана. Две улице у Грачаници данас носе име брата и сестре.

– Боримо се да живимо и дођемо да их обиђемо, ништа друго. Kолико год да не можемо, иако нам се здравствено стање много погоршало, кад не би дошли ту, мислим да не бисмо могли да преспавамо – рекла је прошле године, за годишњицу смрти своје деце, Зорица Петровић.

 

Извор:  

Loading...
loading...